ПОЧЕЦИ КОНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ СУДСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ У КОНТЕКСТУ ПРАВНЕ ЕВРОПЕИЗАЦИЈЕ НОВОВЈЕКОВНЕ СРБИЈЕ

Abstract

Рад под наведеним насловом представља, не само критичко сагледавање српске уставноправне прошлости, него и својеврсно казивање о садашњости, па и о перспективама будућег правног развоја. Аутор, наиме, полази од става уставноправне науке по којем уставни модел савремене Србије треба нужно почивати на уставном идентитету као споју општих уставних начела и националних уставних вриједности. Стога, враћање самим почецима конституционализације судске независности као кључне институционалне гаранције правне државе, односно владавине права, има за циљ да се сопствено историјско искуство стави у функцију изналажења најбољих уставних рјешења примјерених данашњем времену.
Деветнаестовјековна Србија је своју државност обнављала с погледом на европске узоре. С обзиром да је у нововјековној уставноправној теорији, а затим и у уставној пракси модерних европских држава, исказано високо вредновање судске независности као conditio sine qua non правне државе, то је почетак конституционализма у Србији обиљежен настојањем да се судској независности пруже адекватни уставни механизми заштите. Критичким освртом на обим и садржину формалних механизама заштите судске независности, садржаним у Сретењском и тзв. Турском уставу, аутор настоји преиспитати досадашње оцјене истих. Притом је свјестан чињенице да су уставна јемства судске независности први, премда нужан, корак на том путу. Да би поредак ефективно функционисао сходно стандардима правне државе, неопходно је располагати са одговарајућим друштвеним амбијентом у којем ће се независност судова развијати и штитити, а који подразумијева, прије свега, изграђену социјалну и правну свијест, те политичку и правну културу, уопште.