Међународно архивистичко саветовање ''Архиви у електронском окружењу'', Тара, 10–12. октобар 2018. године

Abstract

Електронски документ, електронско пословање и електронско архиви-рање су термини који егзистирају у јавности готово две деценије, али су архивисти донедавно на њих гледали као на далеку будућност, а стање у коме су се налазили архиви и архивска служба Србије у периоду транзиције није дозвољавало размишљање, а још мање деловање у том правцу. Архиви су, што вољно што невољно, били искључени из процеса који су се дешавали у друштву у погледу информатичког развоја, заробљени у прошлости чије су остатке покушавали да спасу у периоду убрзане приватизације. Врхунац примене електронског пословања у архивима донедавно је била појединачна и самоиницијативна дигитализација архивске грађе, више на нивоу експеримен-та, а врло често неуспелог. За било какве помаке била је потребна иницијатива и усмерење државе, пре свега. Први прописи о електронском документу у Србији донети су још 2004. (Закон о електронском потпису) и 2009. године (Закон о електронском документу), али опет више формално, да бисмо их имали или само за оне ретке који су били пионири у електронском пословању. Интензивнија акција државе догодила се током 2017. и 2018. године доноше-њем Закона о електронском документу, елекронској идентификацији и услуга-ма од поверења у електронском пословању и Закона о електронској управи.