Џојсово промишљање о љубави без слободе и слободи без љубави у драми „Изгнаници“

Biljana Vlašković Ilić

Апстракт


Џојсова драма Изгнаници (1918) сматра се његовим најмање успешним делом, нарочито када се упореди са комплексношћу симбола и техником „тока свести“ коју Џојс мајсторски експлоатише у романима Портрет уметника у младости, Уликс и Финеганово бдење. Изгнаници, међутим, документују две значајне ствари: с једне стране аутобиографски елементи на којима је заснована радња драме пружају увид у Џојсову компликовану везу са Нором Барнакл, док с друге стране драма у целости открива утицај Хенрика Ибзена на Џојсову уметност. Пратећи ова два аспекта драме, у раду испитујемо начин на који је Џојс у Изгнаницима анализирао проблематичан однос између слободе и брака, слободе и егзила, слободе и достојанства, слободе и лепоте живљења. Рад заступа тезу да је Џојсов драмски експеримент, без обзира на његову недореченост и неразрешени драмски заплет, незаобилазно штиво које је утрло пут, како ка техници „тока свести“ коју је Џојс усавршио у потоњим делима, тако и ка специфичном, надасве уметничком виђењу слободе, које представља основ за разумевање Џојсових прослављених романа.

Кључне ријечи


Џејмс Џојс, Нора Барнакл, „Изгнаници“, „Мртви“, слобода, брак, егзил, истина.

Пуни текст:

PDF


DOI (PDF): http://dx.doi.org/10.7251/fil1512156v

Рефбекови

  • Тренутно не постоје рефбекови.


Ауторска права (c) 2016 Филолог – часопис за језик, књижевност и културу

Creative Commons License
Овај рад је објављен под Међународном некомерцијалном лиценцом Креатив Комон Атрибјушен 4.0.

Creative Commons License

ISSN 1986-5864 (PRINT)

E-ISSN 2233-1158 (ONLINE)