Монологизам или дијалогизам епског гласа: хегелијанске и функционалне теорије епског жанра

Aleksandar Pavlović

Апстракт


У овом чланку разматрају се неки од најутицајнијих теоријских радова о епици и њеним жанровским карактеристикама, као што су Хегелов, Лукачев и Бахтинов. Хегелијански приступ епици, како се тврди, утицао је и на касније проучаваоце попут Мунроа и Норе Чедвик или Сесила Бауре, чији еволуциони модел види епске традиције које нису изнедриле дуге епове као инфериорне у односу на старогрчку или ведску, те предвиђа сложенији и напреднији друштвени и национални ниво као предуслов за рађање таквих дугих епских песама као пуног остварења епског жанра. Затим је показано да су оваква жанровска одређења махом заснована на прилично ригидним разматрањима хомерских епова, те да нису у складу како с проучавањима краћих епских форми (поглавито руских биљина и јужнословенских јуначких песама) у радовима словенских фолклориста, тако ни с многобројним примерима сакупљеним из различитих усмених традиција у новије време. Овај се чланак стога залаже за свеобухватније, функционално схватање и жанровско одређење епике које сваку појединачну епску традицију посматра у складу са специфичним контекстом у коjeм се она јавља. Неадекватност ранијих дефиниција илустрована је на примерима епизоде с Терситом из другог певања Илијаде и јужнословенских песама о Марку Краљевићу. Како је истакнуто, српска традиција и сличне епске традиције које се састоје од мноштва самосталних или, у најбољем случају, лабаво повезаних кратких песама не представљају почетну, недовршену фазу у настанку великог епског спева, већ специфичне и целовите епске традиције. Према томе, низ показатеља говори у прилог тврдњама савремених фолклориста да хегелијанско и бахтиновско схватање епике, заправо, превиђа инхерентну полифоност епског дискурса као конститутивну одлику жанра. У најкраћем, док теоретичари као што су Хегел и Бахтин представљају епику у оквиру њихових свеобухватних теоријских разматрања и класификација књижевних врста, специјалисти у области студија усмене културе истичу разноврсност и сложеност различитих епских традиција и одбацују идеју да епика говори само једним гласом који може бити једноставно идентификован с погледима који припадају доминантној класи и у складу су са званичном идеологијом.

Кључне ријечи


Хомерски еп, српски еп, жанр, Хегел, Лукач, Бахтин, Чедвикови, Баура.

Пуни текст:

PDF (English)


DOI: http://dx.doi.org/10.7251/fil1307187p

Рефбекови

  • Тренутно не постоје рефбекови.


Ауторска права (c) 2013 Филолог – часопис за језик, књижевност и културу

Creative Commons License
Овај рад је објављен под Међународном некомерцијалном лиценцом Креатив Комон Атрибјушен 4.0.

Creative Commons License

ISSN 1986-5864 (PRINT)

E-ISSN 2233-1158 (ONLINE)