РУКОПИСИ У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ НАЦИОНАЛНИХ БИБЛИОТЕКА НА ПРОСТОРУ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Abstract

Место некњижне грађе и рукописа у библиотекама је од
изузетног значаја и на неки начин репрезентује саме библиотеке. Кара-
ктер рукописа ствара највише потешкоћа приликом обраде, јер је он
дефинисан и као библиотечка и као архивска грађа. Посебно се обра-
ђују млађи, односно нововековни рукописи књижевника, научника,
политичара, као и разних установа из 19. и 20. века, од оних средњове-
ковних. У раду је приказано како су рукописи регулисани у законима и
прописима држава насталих на просторима бивше Југославије, који се
односе на област библиотекарства, са циљем да се укажу разлике, сли-
чности и начини на који су они дефинисани у појединим државама.
Положај рукописа у наведеним културним институцијама се прати са
аспекта позитивних правних норми, а у прошлост се иде само онолико
колико је потребно да се нагласе евентуални различити путеви због
слома бивше заједничке домовине. У другом делу је представљен
начин обраде и презентације млађих рукописа у свакој националној
библиотеци понаособ. Циљ рада је да компаративном методом покуша
да изнесе сличности и разлике рада на истој грађи које обављају наци-
оналне библиотеке земаља бивше Југославије, како би се створила
основа на којој би се евентуално дошло до систематичније и утемеље-
није методологије обраде млађих рукописа. На крају се истиче неопхо-
дност чвршће сарадње националних институција културе у свим држа-
вама бивше Југославије, јер делимо културну баштину која је у многим
елементима заједничка.