БАЊАЛУЧКИ НОВЕМБАРСКИ СУСРЕТИ

Сански Мост за вријеме Аустроугарске управе

Жељко Савановић — 2021-09-13

У овом раду приказана је историја Санског Моста и његовог становништва у
доба Аустроагарске. Послије окупације Босне и Херцеговине Аустроугарска је у основи за-
држала османску административно-територијалну подјелу. Котар (срез) Сански Мост
припадао је Бихаћком округу. Апсолутну већину становништва, које је тада живјело
у раштрканим селима, чинило је српко-православно. У периоду од 1878. до 1910. оно се
повећало за 104%. Пораст представља резултат природног прираштаја и знатног до-
сељавања. Главно занимање становништва била је пољопривреда. Већина људи била је
у кметском положају. Знатан напредак остварен је у трговини и занатству, док је ру-
дарство потпуно замрло. Развоју саобраћаја допринијела је изградња путева и пруге.
Унапријеђен је поштански саобраћај, успсотављене су телеграфске и телефонске линије.
Оснивањем друштава и задруга отпочет је развој културно-социјалног живота. Услијед
малог броја школа била је велика неписменост. Људи нису водили рачуна о хигијени,
што је био узрок епидемијама заразних болести. Ендемичне болести биле су гушавост
и сифилис. Избијањем Првог свјетског рата у Босни и Херцеговини почело је хапшење,
затварање и интернација виђенијих Срба у Санском Мосту. Недостатак мушке рад–
не снаге у пољопривреди, узрокован мобилизацијом, те долазак избјеглица, реквизиција
стоке и жита, проузроковали су оскудицу у храни. Велика суша 1917. још више је погор-
шала стање. Све тежи живот војника на фронтовима утицао је на појаву бјежања из
аустроугарске војске Савезницима. Многи заробљени Сањани ушли су у састав јединица
српске војске као добровољци. По завршетку рата Сански Мост био је међу мјестима
која су 27. новембра 1918. прогласила уједињење Босне и Херцеговине са Србијом.

Јевреји у Вишеграду (1878 – 1914)

Стојанка Лужија — 2021-09-13

У раду ћемо на основу необјављених и објављених историјских извора покуша-
ти да реконструишемо живот вишеградских Јевреја на размеђу XIX и XX вијека. Будући
да у српској историографији, до сада, о вишеградској јеврејској заједници у периоду 1878 –
1914. није пиисано. Вишеград је и прије аустроугарске окупације (1878) имао велику улогу
као гранично подручје, царинарница и важно трговачко чвориште. Након 1878. године
његов гео-стратешки значај још је више дошао до изражаја. Први попис становништва,
који су окупационе власти провеле 1879. године, биљежи да је у самом граду живјело свега
37 Јевреја, односно нешто више од 3% укупног градског становништва. Током 80-их годи-
на XIX вијека масовнији талас унутрашњих миграција довео је до повећања броја Јевреја
у вишеградској чаршији. Притиснути економским недаћама они су кренувши из Сараје-
ва према истоку, своје уточиште, између осталог, нашли и у Вишеграду. Углавном орјен-
тисани на трговачку дјелатност у значајној мјери су утицали на привредно унапређење
Вишеграда и његове шире околине. У духовном погледу били су везани за сефардску вјерску
општину, која је била и њихов заступник у односу према властима.

Добротворна задруга српкиња петровчанка – примјер хуманитарног и националног дјеловања у Босанском Петровцу

Бошко М. Бранковић — 2021-09-13

У раду је изложен историјат настанка Добротворне задруге Српкиња Пе-
тровчанка у Босанском Петровцу. Задруга је основана 1900. године и била је међу пр-
вим овог типа, основаним у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини. Заједничким
трудом и радом, основали су је учитељица Катица Крајић из Велике Кикинде, која је ра-
дила у Босанском Петровцу, и петровачки пјесник и национални борац – Богдан Мила-
новић Крајишник. Циљ Добротворне задруге Српкиња Петровчанка био је национално и
хуманитарно дјеловање петровачких Срба. Задруга је одржавала редовне и ванредне ху-
манитарне акције, а финансирала се добровољним прилозима и одржавањем годишњих
забава. Године 1906. задруга је основала Српску женску раденичку школу, прву такве вр-
сте у Босанском Петровцу и једну од првих у Босанској Крајини. Задруга је покретала
хуманитарне акције прикупљања помоћи за Црвени крст у Србији и Црној Гори у току
балканских ратова.

Ложе и градови – развој масонерије у урбаним срединама југоисточне Европе од средине XVIII до почетка XX века

Радован Пилиповић — 2021-09-13

У раду се приказује генеза масонске организације на простору Југоисточне Ев-
ропе (данашња Румунија, Хрватска, Србија, Грчка и Бугарска) у контексту друштве-
но-политичке либерализације и у зависности од функционисања градских центара. Ма-
сони су по природи свога рада везани за градове, масонске ложе настају у градовима од
краја XVIII века и увек су репрезент градске културе.

Византијски град Адријанопољ у дјелима српских средњовјековних писаца

Борис Бабић — 2021-09-13

Сврха рада је да покаже начин на који су српски средњовјековни писци видјели
византијски град Адријанопољ, какве су представе о њему имали, те да ли су њихова
схватања у складу данашњом историографијом. Под синтагмом српски средњовјековни
писци подразумијевају се различити старији и млађи љетописи, житија српских вла-
дара, те историјско дјело Константина Михаиловића из Островице. Много података
о овом граду можемо пронаћи у дјелу Живот деспота Стефана Лазаревића Константина
Костенечког, познатијег под надимком Филозоф, у вези са међусобним размирицама Ос-
манлија након Ангорске битке, током прве двије деценије XV вијека. Српски средњовје-
ковни писци Адријанопољ нису називали његовим данашњим називом Едирне. Сви ауто-
ри српских љетописа говоре о Дренопољу и углавном доносе непрецизне хронолошке од–
реднице у вези са догађајима у оквиру којих помињу град, док је у дјелима Константина
Костенечког и Пајсеја Јањевца, за име града коришћен антички назив Адријанопољ, по
његовом оснивачу, римском цару Хадријану. Константин Михаиловић из Островице за-
биљежио је три различита назива за најранију европску престоницу Османлијског цар-
ства. У дјелу овог списа који је настао књижевним трудом српског јаничара досљедно
је употријебљен термин Дренопоље, док се у рукописима насталим прерадом основног
текста у XVI вијеку сусрећемо са називом Адријанопољ, а у рукописима насталим у
XVII вијеку град је наведен као Едрнопол.

Сремска трговишта у XVIII и првој половини XIX века

Владан Гавриловић — 2021-09-13

Срем се и данас, као и у ранија времена, налази на важној раскрсници путева
на Балканском полуострву и владавина над овом територијом увек је значила предност
у односу на друге. Хабзбуршка монархија је, у потпуности, завладала и Сремом, после
одлука Пожаревачког мира 1718. године. После тога почиње убрзани развој сремских сре-
дина, тзв. трговишта, о којима је реч у овом раду. Упоређивањем различитих пописа
с краја XVIII и прве половине XIX века, покушали смо да прикажемо демографску слику
сремских средина, које су, у највећој мери насељене, као и данас, српским становништвом.
Такође, на основу изнетих података указали смо и на њихов убрзани привредни развој.
Примера ради, у оквиру провинцијског (грађанског) дела Срема најубрзанији економски,
а и демографски развој, у овом периоду, имала је Рума, чији се број становника увећао
за готово једну половину. Исто тако, расла су и развијала се места у Сремској војној
граници, пре свих Земун, чије је становништво порасло за непуних двадесет година за
једну четвртину.

Неколико цртица из живота византијског села

Радивој Радић — 2021-09-13

Село и сељак су универзална појава у историји. У раду су изнесени поједини
аспекти живота на византијском селу. Премда је Византија имала веома развијене гра-
дове и градску привреду, највећи део њеног становништва ипак је живео на селу и она је,
попут осталих средњовековних држава, претежно била рурална. У административном
погледу, село је било потчињено граду, а није без значаја ни чињеница да је сеоски живот
био знатно сиромашнији од градског – како у материјалном, тако и у културном погле-
ду. У Византијском царству је управо сељак стварао основна богатства и бранио гра-
нице државе. Рад сељака је по свој прилици био најпостојанији елемент у нестабилном
византијском свету, а сељаци су чинили главнину пореских обвезника који су издржава-
ли државу и њену војну машинерију.

Од кибернетичке антропологије до трансхуманизма: к новој филозофији будућности

Дамир Смиљанић — 2021-09-13

У прилогу се разматрају могуће консеквенце што их за собом повлачи све већи
утицај нових технологија не само на људско делање него и на саму људску природу. Тај
тренд у хуманистичким наукама документује разматрање виртуeлности као нове
епистемичке матрице и појава трансхуманизма одн. постхуманизма као изазова за
биоетичко мишљење. Филозофија као метатеорија хуманистичких наука мора да по-
свети више пажње тим тенденцијама технолошког доба уместо да рециклира старе
антрополошке и епистемолошке обрасце. Будућност тако постаје пројекат од енорм-
ног значаја за филозофију, а одређење промене слике света и човека нови задатак хума-
нистичких наука. У контексту разраде једне нове филозофије будућности акценат ће
да буде на етаблирању кибернетичке парадигме у савременим наукама. Као последица
те парадигме разматраће се тенденције у задњих педесетак година да се пројектује сли-
ка човека који унапређен од стране најновијих технологија може да компензује физичке
и психичке недостатке своје природе. Трансхуманизам је нови поглед на свет који отво-
рено пропагира потребу да се човек унапреди на тај начин и тиме преобрази своје биће.
Остаје отворено да ли ће тај тренд бити позитиван или ће се он можда показати као
израз неке нове идеологије.

Panpsihizam: odgovor na nepostojeći problem?

Miroslav Galić — 2021-09-10

U radu ćemo razmatrati neke od novijih argumenata u korist panpsihizma, a naročito
argumente koje zastupa Filip Gof, kao i razloge zbog kojih je ovaj pristup ne samo neodrživ, već
i neutemeljen. Panpsihizam, kao oblik onto-epistemičkog filozofskog pogleda na svijet, ponovo
dobija na zamahu nakon Čalmersovog postavljanja „teškog problema svijesti“ (Chalmers, 1995).
Polazeći od toga da fizikalizam i emergentizam ne mogu objasniti pojavu svijesti, novi panpsihizam
će dovesti u pitanje otkrića nauke, ne samo neuro-nauke već i same fizike. Kritika koja
se na ovakav način upućuje prirodnoj nauci ne predstavlja produktivan doprinos razumijevanju
fenomena svijesti, te bismo željeli pokazati da, uprkos svim problemima koji slijede iz razmatranja
svijesti, odgovor na to kako je svijest moguća ipak prije može doći iz pravca filozofskih
istraživanja koja ozbiljno uzimaju u obzir domete savremene nauke, nego li ovako postavljenog
panpsihizma.

Efekt navođenja ratnih asocijacija na procjenu srpskih nacionalnih lidera iz rata u bih po dimenziji ratni zločinac-heroj

Zorana Praštalo — 2021-09-13

Provjereno je da li ratne asocijacije indukuju razlike u doživljaju srpskih ratnih lidera
– R. Karadžića i R. Mladića, na uzorku ispitanika srpske nacionalnosti. Od E grupe (N=101) je
na početku ispitivanja zatraženo da navedu svoje asocijacije o ratnom sukobom u BiH. K grupa
(N=108) nije imala taj zadatak. Ispitanicima su date vinjete sa istorijski neutralnim biografijama
Karadžića i Mladića, nakon čega je navedeno da o njima postoje različita mišljenja – neki
ih smatraju „ratnim zločincima“, a neki „nepravedno optuženenim herojima“. Pretpostavljeno
je da će ratne asocijacije indukovati veću etničku identifikaciju i „primovati“ E grupu da procjenjuju
lidere više u smjeru herojstva. Ovo je utvrđeno za oba lidera, ali je statistički značajan
niski efekt (g=0.34, p=.007) dobijen samo za Karadžića. Efekt nije zavisio od osobina ličnosti,
opšte inteligencije, dispozicionog etnocentrizma ili znanja istorije. Nalaz implicira da evociranje
ratnih asocijacija može imati određen uticaj na pozitivnije viđenje kontraverznih ratnih lidera
u očima njihovog etnosa.

Izraženost različitih kategorija životnih stresora kod učenika završnog razreda osnovne i srednje škole

Siniša Subotić — 2021-09-13

Životni stresori (ŽS) na školskom uzrastu predviđaju mnoge neželjene ishode, poput
narušenog mentalnog zdravlja, lošeg školskog postignuća i problema sa disciplinom. Izraženost
individualnih kategorija ŽS i njihovih veza sa školskim postignućem i vladanjem ispitana je na
uzorcima učenika završnog razreda osnovne (OŠ: N=524) i srednje škole (SŠ: N=557). Kao najizraženiji
ŽS se izdvajaju: svađe s roditeljima (34.7%), dugotrajna bolest člana porodice (27.8%),
duže odsustvo roditelja od kuće (23.1%) i svađe između roditelja (23.0%). Razlike između učenika
OŠ i SŠ generalno su išle u smjeru veće izraženosti ŽS u SŠ, a najsnažnije za: svađe s roditeljima
(Φ=.18, RR=1.7, BF10>100), siromaštvo (Φ=.11, RR=3.8, BF10=32.6) i svađe između
roditelja (Φ=.10, RR=1.5, BF10=23.1). Najzastupljeniji ŽS učenika uglavnom se tiču porodičnog
funkcionisanja i odnosa. Učenici SŠ procjenjuju značajno veću izraženost nekih od ŽS u odnosu
na učenike OŠ, što može biti rezultat autentično veće akumulacije ŽS kod starijih učenika, ali i
njihove bolje razvijene sposobnosti da uviđaju porodične probleme. Četiri pojedinačne kategorije
ŽS koreliraju sa sniženim prosjekom ocjena, a devet kategorija korelira sa sniženim školskim
vladanjem.

Socioekonomski status, desničarska autoritarnost i kontakt kao prediktori socijalnih distanci kod srednjoškolaca u Republici Srpskoj

Miloš Pralica — 2021-09-13

U radu ispitujemo odnos socijalnih distanci Srba prema Bošnjacima i Hrvatima sa
varijablama socioekonomskog statusa (SES), desničarske autoritarnosti (RWA) i varijablama
kontakta. Uzorak je činilo 346 ispitanika. Desničarska autoritarnost je ispitana upitnikom autoritarnosti,
varijable socioekonomskog statusa su činile pol, starost, obrazovni status i primanja
roditelja, a varijable kontakta su provjerene pitanjima vezanim za nacionalnu pripadnost roditelja,
rodbine i prijatelja, te pitanjem vezanim za posjetu drugim državama bivše SFRJ. Hijerarhijska
regresiona analiza pokazala je da SES varijable u prvom bloku nisu prediktor distanci prema
Bošnjacima i Hrvatima. Uključenjem RWA predikcija distanci prema Bošnjacima (R2=.09,
F(6,339)=5.43, p<.001) i Hrvatima (R2=.10, F(6, 339)=6.13, p<.001) je postala značajna. Uključenjem
varijabli kontakta, tri grupe varijabli su bile značajni prediktori distanci prema Bošnjacima
(R2=.12, F(10,335)=4.35, p<.001) i Hrvatima (R2=.16, F(10,335)=6.44, p<.001). Uticaj
RWA i kontakta na distance u skladu je sa prethodnim studijama. Rezultati su diskutovani kroz
prizmu uticaja individualnih razlika kao prediktora distanci prema vanjskim grupama.

Стање, проблеми и перспективе инклузивног образовања у време информатизације и дигитализације

Александра М. Андрић — 2021-09-13

Нова политика инклузивног образовања је донела са собом низ промена, којима
ће се осигурати прелазак са хронолошки старијег концепта интегрисања детета у образо-
вање, на фокус креирања „образовања за све“. Такво образовање треба да буде отворено за
сву децу и у стању да сваком детету пружи квалитетно образовање, што би значило да
су школе оспособљене да приме и образују свако дете, укључујући и децу из осетљивих гру-
па било ког порекла и са било којом сметњом у развоју или тешкоћом у учењу. Могућност
коју пружа настава организована по инклузивним принципима је веома значајна. Суживот
и сарадња деце са сметњама у развоју и деце типичног развоја доводи до тога да деца са
сметњама у развоју успевају да стекну нека животна искуства која ће им у каснијем жи-
воту бити корисна. Предмет овог рада је инклузија у настави и учењу. Један од мотива за
покретање истраживања овог типа огледа се у тежњи ка унапређењу инклузивне образов-
не праксе. Циљ је теоријски анализирати досадашња истраживања о примени инклузије
у наставној пракси, те извести научно утемељене генерализације о стању, проблемима и
могућим перспективама инклузивне наставе у доба дигитализације. Посебан циљ овог рада
је указати на даље перспективе инклузивног образовања у нашим школама.

Образовање подржано мобилним мултимедијалним уређајима: изазови у раду наставника у основним и средњим школама

Драженко Јоргић — 2021-09-13

Све присутније напредовање информационих и дигиталних технологија ути-
че да образовање, глобално гледано, у свим својим облицима и на свим нивоима попри-
ма једну нову димензију која се стално мијења и прилагођава савременим трендовима.
Мобилно учење, односно образовање подржано мобилним технологијама, управо је један
од таквих трендова који представља нове изазове за наставнике основних и средњих
школа. Истраживање је обављено у два временска периода, и то у марту и априлу 2019.
године. Циљ истраживања је био да се идентификују главни изазови у раду наставника
основних и средњих школа поводом већ присутног формалног и информалног образовања
подржаног мобилним мултимедијалним уређајима. Примијењен је сервеј (survey) истра-
живачки метод, а од техника интервју, анкетирање и процјењивање. Узорак истражи-
вања су чинила 123 наставника из три основне (63) и двије средње школе (60). Између
осталог, идентификовали смо неколико битних изазова за ову популацију наставника:
негативни ставови наставника према актуелном коришћењу мобилних телефона у на-
стави, додатно образовање, кооперативно коришћење мобилних телефона са учени-
цима, трагање за електронским уџбеницима доступним и на мобилним телефонима,
подизање нивоа контроле и увођење јасних правила у функцији смањења злоупотребе
мобилних телефона у учионици; коришћење видео-анимација, телевизијских канала и
видео-игрица у настави путем мобилних телефона, и слични изазови.