Божија дуготрпељивост као темељ толеранције

Abstract

Превиђање Божијег човекољубља битно умањује допринос вере у стварању бољих међуљудских односа. Одговорност нас који верујемо састоји се у томе да непрестано сведочимо неизмерност Божије дуготрпељивости која би требало да покреће нашу толеранцију. То је изузетно важно због тога што је толеранција у међуљудским односима сведена на идеолошку пропаганду и често је изнуђено стање које контролише већина. То доводи до тираније већине над мањином, али и до преокрета и тираније мањине над већином. Толеранција тако престаје да буде оно што би требало да буде пошто је неодговорни појединци претварају у инструмент изнуде, заборављајући да без одговорне слободе нема ни стварне толеранције. Да би све добило смислено усмерење, потребно је у први план ставити Божије човекољубље и тако превазићи све људске површности и једностраности. Само на овакав начин могуће је толеранцију као друштвену потребу и максимум човекове доброте исправно разумети и оделотворити.