Римокатоличка теорија пресуштаствљења на православном Истоку

Abstract

У тексту је реч о анализи римокатоличке доктрине пресуштаствљења (transsubstantiatio) у односу на православно богословље и литургијску праксу. Према римокатоличком учењу, у Евхаристији долази до промене суштине хлеба и вина
у Тело и Крв Христову, док њихова спољашња својства (акциденције) остају иста. Ово учење, утемељено на Аристотеловој философији, постало је званична догма на Тридентском концилу. Православном литургичком богословљу је страно овакво
рационалистичко објашњење, будући да се у мистагогији наглашава тајанствени и благодатни карактер Евхаристије, који превазилази њен доживљај посредством разума и чула. Свети оци, попут Кирила Јерусалимског и Максима Исповедника,
истичу веру и унутрашњи преображај ума и чула као кључ учешћа у тајни Причешћа. Ипак, неки источни теолози (нпр. Генадије Схоларије, Мелетије Пигас, Нектарије, Доситеј Јерусалимски и Петар Могила) под утицајем западне схоластике прихватили су терминологију и концепт пресуштаствљења, настојећи, потпуно излишно стављајући се на страну римокатолика, да ступе у расправу са протестантским учењем о симболизму као методу тумачења Евхаристије. Такав приступ, међутим, представља одступање од учења отаца као што су Свети Јован Дамаскин и Свети Григорије Палама који наглашавају ипостасно и енергијско учешће у Телу и Крви Христовој, а не метафизичко рационално претварање „суштине“ дарова принесених Богу.