Спомињање на Предложењу и ходатајствена молитва

Abstract

Чин Предложења је литургијско последовање које је од првобитних и једноставних форми прешло веома дуг пут до коначног уобличавања у византијској литургијској форми каква је доспела до нас. Чин Предложења у литургичком вокабулару често се назива πρόθεσις или προσκομιδή. Наиме, ови термини данас се схватају као истозначни јер се односе на припрему дарова за Евхаристију. До овог терминолошког поистовећивања је дошло улед промене места припреме дарова која ја била нераскидиво везана за крајњу кулминациону тачку Литургије, а то је анафора. С обзиром на то да је ова свештена радња током свог историјског развоја и усложњавања почела да представља умањену слику Свете Литургије, преузимајући многе елементе централне евхаристијске молитве, многи тумачи у жељи да што веродостојније изразе све оно што се збива у овом литургијском свештенодејству ишли су различитим путевима. Ипак, сви су се усагласили са чињеницом да овај чин, иако већ више векова претходи Литургији, смисао добија од анафоралне молитве у којој врхуни. У том контексту схватао се и смисао спомињања на проскомидији и у ходатајственим молитвама. Циљ рада је да кроз анализу извора и релевантних студија прикаже кратак пресек историјског развоја припреме дарова и односа анафоралног спомињања према спомињању на проскомидији, узимајући у обзир не само источне Литургије него и западне.