Питање православне дијаспоре

Abstract

Питање православне дијаспоре актуелније је него раније. Цариградска патријаршија развија ангажовану теологију, желећи да потчини целокупну дијаспору.  Наметање учења да мисија припада само Цариградској цркви није оправдано, јер је мисија право сваке помесне Цркве. Постојање јурисдикција у дијаспори везаних за своје матичне цркве је реалност, мада понуђени одговори нису коначни. Било би пожељно да у дијаспори у будућности буду створене помесне аутокефалне цркве са јединственом јурисдикцијом, на основу територијалног принципа организације. Такође нису прихватљиве тврдње Цариградске патријаршије да има право да оснива егзархате и ставропигије на туђим канонским територијама. Очигледни су покушаји да цариградски патријарх буде трансформисан од „првог међу једнакима“ у „првог без једнаких“. Поступци Цариграда не доприносе црквеној саборности и сарадњи православних у дијаспори.