Канони Светих Отаца као путоказ савременој правној науци и државном законодавству

Abstract

Свети Оци су на Сабору у Анкири у свом 21. правилу све оне који женама дају отровне траве да би изазвале намјерни побачај, као и саму жену која то извршава, сврстали у ред убица. Свети Василије Велики је у свом Другом правилу и у Осмом такве жене уврстио исто у ред убица и објаснио да се такве подвргавају епитимији као убице са умишљајем.1 (Сарајевски препис Законоправила Светог Саве 2. правило Светог Василија Великог, Дабар, 2015, 187) Исто тако правило 91. Светог Шестог Васељенског сабора Трулског подвргава казни као убице све оне жене које дају лијекове да се побаци и које узимају отрове што убијају дијете. Свети Сава је све ово унио у Законоправило и тиме ово уградио у Српску Цркву и државу. Дјетеубиствени лијек је термин који је Свети Сава употребио означавајући зачетак; самим тим у државном праву државе Немањића није било спорно да ли је дијете у мајчиној утроби субјект у праву. Од друге половине 20. вијека државно право удаљило се од постављених светосавских темеља и данас сматра да дијете у мајчиној утроби није субјект правне заштите већ да субјективитет стиче рођењем. Медицинска наука говори о пренаталном периоду живота дјетета, а пренатална психологија о осјећајима дјетета и памћењу свега онога што се збивало у околини. У овом раду се указује да је пренатална психологија у 21. вијеку доказала све оно све оно што су Свети Оци тврдили већ у 4. вијеку. Како су у Канонском праву већ од 4. вијека санкције у погледу убиства рођеног или нерођеног дјетета биле изједначене, онда је неодрживо да данас правна наука не стане у одбрану права на живот дјетета и предлаже се да се у државном законодавству дјетеубиство кажњава истом казном као и сва друга убиства. Савремена права жене да буде убица свог нерођеног дјетета треба преиначити у право жене на узвишено материнство.