Театар и политика

Abstract

Народно позориште у Бањој Луци основано 1930. године од почетка свога рада имало је поред опште културне намене и одређење према културно-политичком контексту. Оно је деловало као национално (у смислу интегралног југословенства) са национално-пропагандним репертоаром. Стварањем марионетске НДХ и окупацијом Босне и Херцеговине, Позориште у Бањoj Луци постаје „Хрватско народно казалиште“; тако је театар поново, али са другачијим националним предзнаком, био полигон за васпостављање новог националног идентитета, уз пресудну спрегу владајуће нацистичке идеологије и „државне уметности“, наглашава Бранко Брђанин Бајовић (стр.7). Политички и културни програм НДХ прописао је забрану, изгон и елиминацију Срба – аутора, извођача, па чак и потенцијалне публике – и свега српског: народне тематике, идеје и духовног устројства. Требало је у Бањој Луци, као и у целој Босни и Херцеговини, избрисати сваки траг и остатак српства, „Бизанта“ и „балканизма“, како би, да цитирамо речи бањалучког „таборника“ Виктора Гутића, била извојевана „хрватска слобода“, у складу за глобалним нацистичким моделом (стр. 8 – 9).