Култура различитости у контексту ангажоване теологије (Промишљање религијског плурализма и „научног атеизма“)

Abstract

Богословље Цркве обухвата све сегменте живота и не може бити сведено само на „унутрашња“ питања. То подразумева служитељску одговорност према човеку и свету и осмишљено служење бољитку свих савременика. Само онда кад православни хришћани разумеју своју мисију у свету као сведочење вечности у времену, могуће је реално сагледавање и разумевање религијског плурализма и уважавање свих различитости. Тако нешто могуће је само кад постоји сигурност уверења, без стереотипа. Насиље над слободом другога није допустиво јер оно представља супротстављање љубави Божијој. Здрава црквена ревност надилази површност и једностраност равнодушности и фанатизма. Због тога одговорни верници треба да буду промотери културе различитости тако што ненаметљиво сведоче истину у љубави. То није лако јер постоје многе странпутице којима одлазе сви који се уморе, а то се увек завршава расколом. Човек чија је вера сигурна није сам себи циљ јер све мери безмерјем љубави Божије, а не слабомерјем својих интереса оптерећујући се пореклом и припадношћу. Вером се живи и никада се не одустаје од правоверја, а треба знати да је свака мржња неоснована и да представља одустајање од вере под теретом нагона за насиљем над неистомишљеницима. Људи чија уверења нису сагласна са нашим нису наши непријатељи и неистомишљеници које треба уклонити. Ако није могуће другачије, потребно је договорити се са њима: „Слажемо се да се не слажемо“. Важно да ми који искрено верујемо никад не одустанемо од љубави Божије.