Крстоликост времена

Abstract

Постоји важан закон на који желим да укажем, који и откривам тим указивањем: какав год придавали смисао својој садашњости, људи је увек повезују с другим временима, с овим или оним другим временом.
Та је веза природна и неизбежна, јер без других времена садашње у нашем мишљењу напросто не може ни постојати. Чим почнемо о њему да мислимо, мора се мислити и о другим временима. Јер садашњост – то је оно што још није прошло, али није ни оно што тек треба да дође. Значи, садашње време је између прошлог и будућег, а ова два – као да су од њега некако постранце. Ако пак усмеримо мисаони поглед одозго наниже, показаће се да је садашњост – оно што није вечно јер ће проћи, али није ни моментално јер траје. Излази да је садашњост центар крста, чији је врх Вечност, доњи крај Трен, Магновење или Моменат, тј. њена супротност; а са страна – Прошлост и Будућност. Време је крстолико!
У центру пак тога крста смо „Ја“ или „Ми“, који и представљамо садашњост, обдарени разумом, савешћу и свешћу, и који смо способни да промишљамо о оном што нас окружује.