Антиномичност језика и апофатичко богословље Владимира Лоског

Abstract

Владимир Лоски један је од највећих и најзначајнијих православних богослова 20. вијека, који је својим богословљем дао велики доринос неопатристичкој синтези, ос- тавивши дубок траг у историји Цркве, и на основу чијих дјела ће Запад ближе упознати светоотачко богословље православног Истока. Један од доприноса Лоског јесте афирма- ција апофатичког богословља, које се тиче гносеолошког метода богопознања, не само на плану тријадологије и христологије, него и на плану антропологије. Његов апофатизам, иако у основи светоотачки и дионисијевски, биће поистовјећен не са теологијом негати- вом (theologia negativa) него са мистичким виђењем, тј. теоријом – боговиђењем, чиме апофатика није представљена тек као „метод“ богопознања него као доживљај живог Бога. Доживљај надилази метод; он га у себе укључује. Овај рад представља покушај да се укаже на антиномичност богословља код Владимира Лоског, као и на значај његовог доприно- са поновној актуализацији апофатичког богословља као теологије афирмативе (theologia affirmativa).