ГОДИШЊАК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

Ступая по следам Эйнштейна и Винера, но помня при этом на каждом шагу о бесценных заветах Иисуса

2023-12-26T12:32:32+01:00

В данном предложенном вашему вниманию междисциплинарном исследовании предпринята довольно-таки смелая попытка выработать некую качественно усовершенствованную научную парадигму, которая бы удовлетворяла всем информационным, духовным и материальным аспектам бытия. То есть, другими словами, автор вполне осознанно ставит тут перед собой немыслимо, казалось бы, трудную задачу по формализации и унифицированию большинства существующих ныне законов природы. Да и, кроме того, почти всюду (но, разумеется, по мере практических возможностей) выдвигаемые им доводы весьма красноречиво подтверждены также с помощью целого ряда конкретных и четких уравнений теорфизики. В частности, как раз с таких вот естественнонаучных позиций здесь приводится оригинальная сугубо «светская» трактовка феномена чудодейственного воскрешения Иисуса Христа (так же, впрочем, как и достаточно сложного процесса образования нетленных мощей виднейших религиозных аскетов и подвижников). А самое главное - данная статья своей пацифистской направленностью и готовностью ко всеобщему открытому диалогу заметно отличается от множества иных тематически схожих исследований, что делает ее актуальной именно в наши дни, когда настоятельно требуется всё ж таки учиться уже думать по-новому - творчески и непредвзято!

Развој литургике у руским духовним академијама у другој половини 19. и почетком 20. вијека

2023-12-26T12:28:58+01:00

Деветнаести вијек у Русији карактерише богословска ренесанса у оквиру које долази и до афирмације литургике као самосталне научне дисциплине. На руским духовним академијама се у литургичким истраживањима све више примјењује историјски правац којим се пажња истраживача усмјерава на богато рукописно литургичко насљеђе. Појављивање катедре литургике се може сматрати формалним резултатом процеса осамостаљивања ове богословске дисциплине, но 80-их година 19. вијека он се потпуно потврдио великим научним успјесима чувених литургичара попут И. Д. Мансветова, Н. Ф. Красносељцева, А. А. Дмитријевског, А. А. Алмазова и др. Радовима ових класика литургичке науке постављен је темељ даљим, како руским, тако и иностраним литургичким истраживањима.

Исповест и васпитање

2023-12-26T12:25:04+01:00

Пребогате ризнице благодати које Црква доноси у овај свет као мирис и радост вечног живота, за данашње људе бивају скоро непознате. Површан однос према светој тајни исповести и покајању, данашње хришћане је довео до тога да трпе многе патолошке последице греха. Инсистирање само на литургијском животу је нехотично гурнуло исповест у други план. Иако исповести није место на Литургији у смислу вршења ове свете тајне, њој је и те како место у животу и пракси савремених хришћана. Откривање спасоносне и васпитне димензије исповести као и покајања задатак је свих нас у Цркви, како би плодови литургијског заједничења донели плода.

Божија дуготрпељивост као темељ толеранције

2023-12-26T12:22:29+01:00

Превиђање Божијег човекољубља битно умањује допринос вере у стварању бољих међуљудских односа. Одговорност нас који верујемо састоји се у томе да непрестано сведочимо неизмерност Божије дуготрпељивости која би требало да покреће нашу толеранцију. То је изузетно важно због тога што је толеранција у међуљудским односима сведена на идеолошку пропаганду и често је изнуђено стање које контролише већина. То доводи до тираније већине над мањином, али и до преокрета и тираније мањине над већином. Толеранција тако престаје да буде оно што би требало да буде пошто је неодговорни појединци претварају у инструмент изнуде, заборављајући да без одговорне слободе нема ни стварне толеранције. Да би све добило смислено усмерење, потребно је у први план ставити Божије човекољубље и тако превазићи све људске површности и једностраности. Само на овакав начин могуће је толеранцију као друштвену потребу и максимум човекове доброте исправно разумети и оделотворити.

Однос вере и крштења према Мк 16, 16

2023-12-26T12:31:04+01:00

У духовним разговорима са верницима често се пројављује мишљење да без крштења нема ни спасења. Верници овакав став заснивају на речима Господа Исуса Христа: „Који повјерује и крсти се биће спасен; а који не вјерује биће осуђен” (Мк 16, 16), као и на речима: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн 3, 5). У раду се анализира утемељеност таквог гледишта. Најпре се наводе речи из Новога завета, као и из светоотачке литературе, које истичу значај свете тајне крштења, али се потом износи и друга аргументација из Светога писма Новог завета која сведочи да сам чин крштења није довољан за спасење. Најочигледнији је пример капетана Корнилија који се испунио Духом Светим иако још није био крштен. Такође, видимо да се и покајани разбојник на крсту спасао јер је приказао искрену веру. У закључку се истиче да је основни критеријум за спасење вера, а све према речима Спаситеља записаним код Светога апостола и јеванђелисте Јована: „Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (Јн 5, 24).

Христијанизација међу Арабљанима у првом миленијуму Цркве

2023-12-26T12:27:31+01:00

Рад се бави христијанизацијом Арабљана у интервалу од апостола до краја првог миленијума Цркве. Основно питање рада је идентификација општих крштењских токова међу арабљанским племенима. У време проповеди светих апостола полако се рађа и изграђује хришћанство међу Арабљанима. Од прве беседе на Педесетници, преко мисије апостола Павла, Вартоломеја и неколицине других апостола из броја дванаесторице и седамдесеторице, могу се пратити помени покрштавања. Прва значајнија црквена јурисдикција везана за Арабљане јесте Митрополија Бостре. Од IV до VI века на византијским границама се смењују христијанизована племена арабљанских федерата међу којима се нарочито истичу Гасаниди. Појава мухамеданства и војни порази Византије условили су не само губитак великих територија, него и хришћанства арабљанског становништва на њима. Јачањем Византије долази до феномена рехристијанизације Арабљана, попут племена Бану Хабиб које емигрира на ромејске територије. Мисија Никона Метаноита у X веку заслужна је за рехристијанизацију Крита, о чему сведочи граничарска епика поменуте ере.

Допринос Сергија В. Троицког проучавању Законоправила Светог Саве

2023-12-26T12:23:46+01:00

Проучавање Законоправила Светога Саве, којим се бавио највећи српски канониста Никодим Милаш, интензивирано је половином прошлог века захваљујући Троицком, Мошину, Јагићу, Соловјову и многим другим бугарским и руским истраживачима. Сви они давали су своје научне судове који су постали предмет савремених научних истраживања. Ипак, научни ставови Троицког су скоро потпуно уклонили сумњу у ауторство Светога Саве по питању Законоправила. Стога, овај рад има за циљ да истакне допринос Троицког савременом сагледавању и перцепцији Законоправила Светог Саве које је, по његовим речима, и после доношења нових, модернијих српских закона, и даље остало главна правна колекција, допуштајући новим колекцијама и зборницима само помоћна и супсидијарна својства. Његови ставови о томе како треба издати Светосавску Крмчију били су кључни када је посреди издавање Иловичког и Сарајевског преписа Законоправила са тумачењима.

Поређење наратива о рођењу Исуса Христа у Еванђељу по Матеју са чудесним рођењима у грчко-римској литератури

2023-12-26T12:21:08+01:00

Матејева прича о Исусу показује упечатљиве сличности са грчким биографијама, античким делима која приповедају о славним владарима, њиховим чудесним рођењима, славно извојеваним ратовима, смрти и деификацији. Матејевом делу је изглед биографије најпре дала приповест о Исусовом рођењу која се налази на самом почетку Еванђеља. Она садржи бројне мотиве који су распрострањени у широј античкој литератури: мотив рођења детета објављеног од анђела, пророка или небеских феномена; мотив чудесног рођења; мотив прогоњеног царског детета. Показује се тако да се Матеј у опису Исусовог рођења значајно примакао неким античким узорима; питање је да ли свесно или несвесно. Начин да се адекватно одговори на постављено питање могућ је тек након сагледавања литерарних садржаја, мотивских паралела између приповести о рођењу Исуса у Еванђељу по Матеју и прича о чудесним рођењима у античкој литератури.