ГОДИШЊАК ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

Римокатоличка теорија пресуштаствљења на православном Истоку

2025-12-11T12:59:11+01:00

У тексту је реч о анализи римокатоличке доктрине пресуштаствљења (transsubstantiatio) у односу на православно богословље и литургијску праксу. Према римокатоличком учењу, у Евхаристији долази до промене суштине хлеба и вина
у Тело и Крв Христову, док њихова спољашња својства (акциденције) остају иста. Ово учење, утемељено на Аристотеловој философији, постало је званична догма на Тридентском концилу. Православном литургичком богословљу је страно овакво
рационалистичко објашњење, будући да се у мистагогији наглашава тајанствени и благодатни карактер Евхаристије, који превазилази њен доживљај посредством разума и чула. Свети оци, попут Кирила Јерусалимског и Максима Исповедника,
истичу веру и унутрашњи преображај ума и чула као кључ учешћа у тајни Причешћа. Ипак, неки источни теолози (нпр. Генадије Схоларије, Мелетије Пигас, Нектарије, Доситеј Јерусалимски и Петар Могила) под утицајем западне схоластике прихватили су терминологију и концепт пресуштаствљења, настојећи, потпуно излишно стављајући се на страну римокатолика, да ступе у расправу са протестантским учењем о симболизму као методу тумачења Евхаристије. Такав приступ, међутим, представља одступање од учења отаца као што су Свети Јован Дамаскин и Свети Григорије Палама који наглашавају ипостасно и енергијско учешће у Телу и Крви Христовој, а не метафизичко рационално претварање „суштине“ дарова принесених Богу.

Први српски архијерејски чиновник (САВ 7) из 1675. године

2025-12-12T09:38:57+01:00

Намера рада јесте анализа рукописног архијерејског чиновника који се чува у ризници манастира Савина под сигнатурним бројем 7. Може се рећи да је у питању први архијерејски чиновник у српском литургијском предању у пуном смислу те речи. У раду се анализира његова богослужбена структура која показује да се кроз овај рукопис јасно уочава вишеслојност богослужбених утицаја епохе и да је реч о рукопису мешовите редакције. У том смислу је јединствен, јер до сада није пронађен ниједан сличан архијерејски чиновник српске редакције. Такође, разматра се и да ли је приликом рада на овом рукопису примењен метод критичког или некритичког преписивања.

Учење Светог Методија Олимпског о васкрсењу

2025-12-12T09:30:21+01:00

Апстракт: Након апологета и Светог Иринеја Лионског, који детаљно и систематично бране хришћанско учење о васкрсењу углавном од спољашњих фактора, појављује се и Свети Методије Олимпски, који своје учење о васкрсењу излаже усљед унутрашњих црквених неслагања. Свети Методије Олимпски првенствено жели да се супротстави Оригену, те излаже темељно и детаљно учење о васкрсењу тијела које Ориген, под великим утицајем јелинске философије, одбацује. Према Светом Методију, ми умиремо, васкрсавамо и ослобађамо се гријеха, који ће кроз васкрсење бити разрушен, да бисмо испунили човјеково назначење за непропадљивост и бесмртност. Васкрсење представља преуређење, обнову или преукрашавање материје, када се јавља једна нова форма човјековог тијела, па је васкрсење повратак на почетак –
човјек постаје бесмртан и враћа се у стање прије свог пада. Према Светом Методију, централно становиште учења о васкрсењу јесте личност Господа Исуса Христа, „прворођеног из мртвих“, чије је земаљско тијело након васкрсења било узвишено и прослављено, могло се видјети и додирнути, а таква ће бити и наша тијела након васкрсења.

Demythologizing Messiah From Albrecht Ritschl to Richard Dawkins

2025-12-11T12:49:19+01:00

The authors analyze the development of the cultural and theological image of Jesus from Albrecht Ritschl and the early days of Cultural Protestantism to the modern New Atheism movement. The image of Jesus in Richard Dawkins’ writings is a logical conclusion of the abandonment of the messianic idea, as dictated by specific Christ–culture dynamics that H. Richard Niebuhr described as “Christ of culture.” Following Niebuhr’s idea, the authors follow the evolution of this model across the illustrative examples of Ritschl, Rudolf Bultmann, Paul Tillich, Gordon Kaufman, and Richard Holloway, demonstrating how the
“Christ of culture,” if consistent, leads to atheism.

Херменеутика као прва философија

2025-12-12T09:42:43+01:00

У овом раду аутор прати развој херменеутике од античког доба до времена Ханса Георга Гадамера, са циљем да освијетли развојни пут херменеутике од техничке вјештине разумијевања свештених текстова до њеног издвајања у засебну философску диспилину која посматра себе као прву философију. Аутор ово остварује пратећи однос херменеутике и реторике у античко доба, затим бавећи се основама библијске херменеутике, као и херменутиком у патристичко доба. Као
примјере патристичке херменеутике аутор користи Оригена и Блаженог Августина. Коначно, највише пажње посвећено је философској мисли Ханса Георга Гадамера, оца савремене херменеутике. У овом контексту, рад се бави утицајем ранијег
херменеутичког насљеђа на Гадамера, те питањем односа херменеутике и језика као основног медијума за споразумијевање.

Спомињање на Предложењу и ходатајствена молитва

2025-12-12T09:34:42+01:00

Чин Предложења је литургијско последовање које је од првобитних и једноставних форми прешло веома дуг пут до коначног уобличавања у византијској литургијској форми каква је доспела до нас. Чин Предложења у литургичком вокабулару често се назива πρόθεσις или προσκομιδή. Наиме, ови термини данас се схватају као истозначни јер се односе на припрему дарова за Евхаристију. До овог терминолошког поистовећивања је дошло улед промене места припреме дарова која ја била нераскидиво везана за крајњу кулминациону тачку Литургије, а то је анафора. С обзиром на то да је ова свештена радња током свог историјског развоја и усложњавања почела да представља умањену слику Свете Литургије, преузимајући многе елементе централне евхаристијске молитве, многи тумачи у жељи да што веродостојније изразе све оно што се збива у овом литургијском свештенодејству ишли су различитим путевима. Ипак, сви су се усагласили са чињеницом да овај чин, иако већ више векова претходи Литургији, смисао добија од анафоралне молитве у којој врхуни. У том контексту схватао се и смисао спомињања на проскомидији и у ходатајственим молитвама. Циљ рада је да кроз анализу извора и релевантних студија прикаже кратак пресек историјског развоја припреме дарова и односа анафоралног спомињања према спомињању на проскомидији, узимајући у обзир не само источне Литургије него и западне.