Духовни заокрети у историји Русије

Authors

  • Г. М. Прохоров

DOI:

https://doi.org/10.7251/CPBFSVO1615150P

Abstract

У делима Дионисија Ареопагита, који од свих богослова заслужује највише дивљења, говори се о положају вечности над садашњошћу. Читајући Ареопагита можемо уочити две вертикале које наше време спајају с вечношћу. Једна од њих је – „катафатичко“, потврдно, пуно симбола који се осећају чулима и срцем, кретање кроз анђеоске и људске хијерархије, испуњено светлошћу, које полази са врха и које има за циљ да окрене мисли и срца људи нагоре. А друга – то је „апофатичко“, одрично, кретање мисли одоздо навише у „божански мрак“ ради сусрета с тамошњом божанском енергијом.1 Јасно је, наравно, да је реч не о физичком, него о простору умозрења и усмерењима у њему. И јасно је, такође, да је вертикала „вечности“ првога типа била доминантна у култури читавог Средњег века све до епохе Ренесансе, а вертикала другога типа постајала је актуелна тада и тамо, где и кад су се појављивали такви мистици сазерцатељи попут Августина, Сигерија из Сан-Денија, Сизоа, Таулера, Мајстора Екарта на Западу и исихаста у Византији, код балканских Словена и у Русији. Управо у тим случајевима задивљујућа по снази вечна божанска енергија остављала је своје предивне трагове у уметности и култури, који су видни до дана данашњег. А како и једна и друга вертикала указују од садашњости на вечност навише, онда пресецајући садашњост и продужујући наниже, оне указују на оно што је супротност вечности – на трен, на моменат. Јер, у ствари, пошто ми представљамо садашњост, ми се налазимо између тих супротности, између вечности и момента, јер нисмо вечни него коначни, а нисмо ни моментални јер трајемо.

Published

2017-03-20