ГРАЂА О ПРОШЛОСТИ БОСНЕ

ТЕСТАМЕНТ ГОСПОЂЕ ЈЕЛЕНЕ, УДОВИЦЕ ВОЈВОДЕ САНДАЉА, СА ДВИЈЕ ПРИЗНАНИЦЕ СТЕФАНА ВУКЧИЋА КОСАЧЕ, ЊЕГОВЕ ЖЕНЕ ЈЕЛЕНЕ И СИНА ВЛАДИСЛАВА О ПРИМИТКУ НАСЉЕДСТВА

2025-01-03T11:39:02+01:00

У раду је анализиран тестамент Јелене, ћерке кнеза Лазара Хребељановића и удовице великог војводе Сандаља Хранића Косаче, заједно са двије признанице њених насљедника о примитку насљедства, које заједно са тестаментом сачињавају једну дипломатичку цјелину. У раду се, кроз анализу доступних историјских извора, настоји прецизније утврдити вријеме Јеленине смрти које је у историографији још увијек предмет извјесних недоумица. Рад садржи ново издање текста тестамента и признаница на старосрпском и превод на модерни српски језик, заједно са читљивим факсимилима. У посебним поглављима детаљно су анализирани појмови, топоними и личности које се помињу у напријед наведеним документима.

ПОВЕЉА ВЕЛИКОГ ВОЈВОДЕ ХРВОЈА ВУКЧИЋА И КНЕЗА ИВАНИША НЕЛИПЧИЋА ШИБЕНИКУ∗∗

2025-01-03T11:36:14+01:00

Велики војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић и његов шурак, цетински и клишки кнез, Иваниш Нелипчић, у својству представника босанског краља Стефана Остоје, на молбу представника шибенске комуне Ивана Тавилића, Стјепана Матијевог и Ивана Мишиног, потврђују ранија права и повластице града Шибеника, посебно оне из времена угарског краља Лајоша, додајући им и нове привилегије и даровања. Комуни се трајно дају млинови на Крки око Скрадинског бука, уклања се утврђење подигнуто на шибенској територији, а Власима се забрањује улазак на територију градског дистрикта. Шибенику се, такође, додељују три села уз Крку, с обе стране реке – Дриновљане, Присап и Чулишићи, затим потврђују поседи које држе у жупанији Лука од Цркве Св. Марије у Репчу (Подребачи) до реке Гудуче и даје им се 16 жребова краљеве земље у истој жупанији. Најављена је потврда повеље од стране краља Остоје и, потенцијално, краља Ладислава Напуљског. Ауктори се обавезују да ће у случају промене врховног господара или склапања споразума са страним владарима бранити шибенске повластице.

ДУБРОВАЧКО ПИСМО ВОЈВОДИ РАДИЧУ САНКОВИЋУ ПОВОДОМ ДУГА БОГИЛА РАДИЋЕВИЋА

2025-01-03T11:33:22+01:00

Дубровчани су почетком августа 1401. упутили писмо Радичу Санковићу. Том приликом они су молили војводу да ухвати свог човјека Богила Радићевића, те да га доведе на њихову територију. По писању Дубровчана, Богило је остао дужан њиховом властелину Мароју Гундулићу. У питању је био прилично велик дуг, у висини од 367 дуката, за робу коју му је повјерио. Како би одобровољили Радича, Дубровчани су истицали међусобно пријатељство, као и лично пријатељство између Санковића и Мароја Гундулића. У случају да новац не може да се врати, прихватали су и могућност поврата робе.

ДВА ДОКУМЕНТА ВОЈВОДЕ И ХЕРЦЕГА СТЕФАНА ВУКЧИЋА КОСАЧЕ ДУБРОВНИКУ О ПРИЈЕМУ ДУГА ВЛАХУШЕ ЛАТИНИЧИЋА

2025-01-03T11:29:28+01:00

Рад садржи издања, опис, дипломатичку анализу и снимке два документа војводе и херцега Стефана Вукчића Косаче Дубровнику о пријему новца на име дуга Влахуше Латиничића. У питању су једна повеља и једно писмо. Повељом се потврђује пријем дуга у висини од 700 перпера, насталог у вези са закупом царина и бродова (речних прелаза). Писмом се потврђује исплата дуга у висини од 2.047 перпера и пет и по динара, насталог поводом неког од Влахушиних бројних послова са херцегом Стефаном. У оквиру другог акта решавано је и питање сребра заплењеног на име овог дуга. I Велики војвода Стефан потврђује да је примио 700 перпера, на име исплате дуга Влахуше Латиничића насталог поводом закупа царина и бродова. II Херцег Стефан потврђује да је примио 2.047 перпера и пет и по динара, на име исплате дуга Влахуше Латиничића, као и да ће вратити заплењено сребро.

ПОВЕЉА ВОЈВОДЕ РАДОСАВА ПАВЛОВИЋА КОЈОМ ПОТВРЂУЈЕ САНДАЉЕВО УСТУПАЊЕ ПОЛА КОНАВОСКЕ ЖУПЕ ДУБРОВЧАНИМА

2025-01-03T11:40:23+01:00

Војвода Радосав Павловић потврдио је Дубровчанима, 3. новембра 1420, половину Жупе Конавли, коју им је даровао војвода Сандаљ Хранић, и град Соко у Конавлима. Повеља је сачувана у каснијем препису, који се налази у зборнику Liber Privilegiorum (Codex Ragusinus) у Државном архиву у Дубровнику. Чланак садржи текст повеље и његов превод на савремени српски језик, те поглавља у којима се анализирају дипломатичке особености повеље и просопографски подаци о личностима које се помињу у овом документу.

ПОВЕЉА ТВРТКА II ТВРТКОВИЋА КОЈОМ ПОТВРЂУЈЕ МИР ИЗМЕЂУ ДУБРОВЧАНА И РАДОСАВА ПАВЛОВИЋА

2025-01-03T11:37:41+01:00

У раду се анализира повеља којом је Твртко II ратификовао мировни споразум између Дубровника и Радосава Павловића, који је склопљен 25. октобра 1432. године. У раду су детаљније образложене историјске околности које су довеле до настанка овог документа, дато је његово најновије издање текста на старосрпском и превод на модерни српски језик.

ПОВЕЉА КРАЉА СТЈЕПАНА ОСТОЈИЋА ДУБРОВНИКУ КОЈОМ ПОТВРЂУЈЕ ПОВЕЉЕ СВОЈИХ ПРЕТХОДНИКА

2025-01-03T11:34:57+01:00

Рад представља критичко издање повеље босанског краља Стјепана Остојића којом су Дубровчанима потврђене повластице и уговори које су имали са претходним босанским владарима, а пре свега са краљем Твртком I (1378) и краљем Остојом (1399, 1409), оцем и непосредним претходником краља Стјепана Остојића. Дубровачка петиција дошла је, у редовној процедури, након смене на босанском престолу (у јесен 1418), али су издавању повеље претходили затегнути односи новог краља и Дубровчана, а преговори су се одужили због турске опасности и краљевих неочекиваних захтева. Анализом формулара ове повеље долази се до изразито значајних сазнања, имајући у виду да се ради о првом документу уговорно-повластичног типа који је закључен између Босне и Дубровника према обрасцу који је иначе био намењен даровницама издаваним дестинатарима из босанске државе. Рад садржи преглед историјских околности настанка исправе, њен опис, текст и превод на модерни српски језик, преглед дипломатичких особености и појмовнике.

ПОВЕЉА КРАЉА СТЈЕПАНА ОСТОЈИЋА КОЈОМ ДУБРОВНИКУ ПОТВРЂУЈЕ ЖУПУ КОНАВЛЕ И ГРАД СОКО

2025-01-03T11:31:19+01:00

На молбу дубровачких посланика Паскоја Растића и Николе Пуцића, а уз сагласност и по савету краљице мајке Кујаве, властеле и велможа Босанског краљевства, краљ Стјепан Остојић у Сутјесци 4. децембра 1419. потврђује Дубровнику вечни посед Жупе Конавала и града Сокола, са свим селима, засеоцима, људима, слободама, котарима и међама. Према повељи, по половину Жупе Конавала и града Сокола Дубровачка општина је претходно купила од војвода Сандаља Хранића и Петра Павловића, док су заправо у том тренутку само Косаче продале Дубровнику свој део Конавала. Краљ је своју одлуку потврдио заклетвом на jеванђељу, са сведоцима који се наводе у повељи. Исправу, оверену висећим воштаним печатом, саставио је логотет Новак Гоjчинић. Повеља се чува у Државном архиву у Дубровнику, где постоји и препис у књизи Codex Ragusinus.