ОСВРТ НА ПРИМЈЕНУ ПОЈЕДИНИХ ОДРЕДАБА ЗАКОНА О ИЗВРШНОМ ПОСТУПКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – НЕКА СПОРНА ПИТАЊА У СУДСКОЈ ПРАКСИ

Abstract

Извршни поступак као поступак принудног остваривања потраживања треба бити нормативно, односно законски конципиран тако да на најефикаснији начин обезбиједи принудно остваривање потраживања. Овај поступак треба да омогући субјектима права као повјериоцима правну заштиту која у извршном поступку добија своју пуну и коначну материјализацију. У наведеном циљу законодавац мора водити рачуна о томе да се Закон о извршном поступку не смије посматрати ван контекста правног система као цјелине, што подразумијева да се наведени закон не може доносити а ни тумачити и примјењивати изоловано у односу на друге норме у оквиру правног система државе. Другим ријечима, тек суштинским јединством норми извршног процесног права са нормама Закона о парничном поступку које се на одговарајући начин примјењују у извршном поступку, те нормама материјалних прописа на чију примјену упућује Закон о извршном поступку у погледу материјалноправних претпоставки и посљедица провођења извршења, може се говорити о једном систему који омогућује ефикасну и потпуну правну заштиту. С тим у вези, у овом раду критички ћемо се осврнути на поједине одредбе Закона о извршном поступку Републике Српске, те одредбе других, за извршни поступак релевантних прописа, указујући на недоумице са којма се извршни судови суочавају приликом тумачења и примјене истих, а све у циљу њиховог преиспитивања и давања de lege ferenda приједлога.