Од камене мотике до кружне пољопривреде

Abstract

Историја пољопривреде је дуг ланац, састављен од великог броја револуционарних иновативних карика које су се низале, и које се и даље нижу, пратећи индустријске револуције и резултате савремене науке; у XX и XXI много брже него раније. У историји људске цивилизације година оснивања пољопривреде не постоји, не може се одредити, јер то није био моменат дешавања него процес, који је трајао вијековима. Истраживачи су јединственог става да je Homo sapiens почео напуштати номадски начин живота и припитомљавати дивље животиње и сакупљати и сијати сјеме жита у раном неолиту („неолитскa револуцијa“), када је дошло до наглог повлачења глечера на сјевер и отопљавања. Већина истраживача мишљења је да се то дешавало прије 10.000 година, док неки наводе прије 12.000 или чак 15.000 година. Једна од првих области у којој се човјек бавио пољопривредом била је област позната као Плодни полумjесец (Ferile Crescent), која се простире на подручју које данас заузимају Израел и Либан на западу и Ирак и Иран на истоку, око ријека Еуфрата и Тигра. Развој пољопривреде током неолитске револуције омогућио је раст људске популације, оснивање насеља и успон сложенијих друштава. Био је то период трансформације у људској историји, који је поставио темеље модерној пољопривреди и прехрамбеним системима на које се данас људска популација ослања. Развој привреде, укључујући и пољопривреду, од њеног самог настанка базиран је на коришћењу природних ресурса као једног од главних фактора индустријске производње. Искоришћавање ресурса у све већим количинама и интензитету намећу питања до када овај процес може трајати, с обзиром на то да се ради o необновљивим природним ресурсима. А процијењено је да ће до 2050. године становништво достићи девет милијарди, за које је потребно обезбиједити храну! Поред економских, не баш оптимистичних прогноза, може се рећи да се над природом надвио још један тамни облак који поприма све веће негативне размјере. Угрожавање животне средине као еколошки проблем постао је не само актуелан већ и животно важан. Примарни циљ производње веће количине хране без обзира на еколошке посљедице, одговоран је за забрињавајуће нарушавање животне средине. Земљиште представља најважнији ресурс у производњи хране. Све интензивнија експлоатација земљишта и снажна индустријализација и урбанизација доводе до смањивања обрадивих површина и контаминације обрадивог земљишта, што угрожава производњу хране и биодиверзитет. Ови односи су у неким подручјима дошли испод црвене линије. На деградацију пољопривредног земљишта неповољно утичу многи фактори од којих су најагресивнији: ерозије (вјетра, воде, сунца), индустријски загађивачи, минерална ђубрива, пестициди, недостатак вјетрозаштитних појасева, загађивање илегалним одлагањем отпада, утицај саобраћаја, итд. Са фосфорним ђубривима уносе се тешки метали, прије свега кадмијум, који преко биљака и животиња долази у људски организам, гдје може изазвати тешка обољења. Пестициди, разни растварачи и амбалаже које се користе за чување и транспорт веома су опасне материје, које могу имати неповољан утицај на плодност земљишта. Осим тога, конвенционална пољопривреда снажно доприноси емисији гасова стаклене баште и климатским промјенама. Индустријска производња, гдје се може сврстати и конвенционална пољопривреда, која се одвија по концепту линеарне економија, чији је принцип узми – изради – користи – баци, један од главних загађивача животне средине. Савремена наука предлаже нове концепте пољопривредне производње као што су прецизна, паметна, регенеративна и дигитална пољопривреда, који доприносе рационалности коришћења природних ресурса. У времену неразумне потрошње природних ресурса, деградације животне средине и глобалних климатских промјена, с једне стране, и све веће потражње за храном, с друге стране, нови модел кружне пољопривреде представља обећавајућу стратегију за подршку одрживој, рестауративној и регенеративној пољопривреди. Кружна пољопривреда, која послује по принципу узми – изради – користи – врати, настоји смањити отпад, повећати ефикасност ресурса и унаприједити одрживост. Она се фокусира на оптимизацију коришћења ресурса, минимизирање отпада и подстицање одрживе производње хране. У раду је дат кратак приказ утицаја четири индустријске револуције на развој пољопривреде, са детаљнијом анализом примјене достигнућа треће и четврте индустријске револуције. Приказани су негативни утицаји линеарне пољопривреде на животну средину и допринос кружне пољопривреде рационалном искоришћавању природних ресурса, смањењу деградације земљишта, ублажавању климатских промјена и стабилности производње. Представљене су праксе кружне економије и баријере за њену примјену.