КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ

ИДЕНТИФИКОВАТИ, ИСТРАЖИТИ, ВАЛОРИЗОВАТИ, ЗАШТИТИТИ, ПРЕЗЕНТОВАТИ И ПРЕДАТИ НАСЉЕДНИЦИМА

Слободан Наградић — 2019-04-17

Пред читаоцима и осталим чиниоцима јавности наше политичке заје-днице је први број часописа „Културно насљеђе“. Из више разлога, од којих су неки познати само потписнику овог уводника – због тога ће неколике реченице у овом прологу бити написане у првом лицу једнине, што и није баш уобичајено у написима ове врсте, садржаја и намјене, a чему иначе ни овај аутор није баш склон – на ту чињеницу морамо рећи: коначно! Поводом појаве првог броја првенца периодике Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, сматрамо потребним читаоце, конзументе, кориснике, наречену јавност и, понајви-ше, садашње и будуће сараднике нашег гласила, упознати о чему се ради кад је ријеч о „Културном насљеђу“.

О ПРИРОДНИМ И КУЛТУРНИМ КАРАКТЕРИСТИКАМА ОПШТИНЕ ДЕРВЕНТА

Станиша Тутњевић — 2019-04-17

Општина Дервента налази се на сјеверу Републике Српске односно Бо-сне и Херцеговине. У Републици Српској сусједне општине су јој Прња-вор, Добој, Модрича, Босански Брод и Србац, а на сјеверозападу ријеком Савом граничи се са Републиком Хрватском. Излазак на Саву, а тиме и на међународну границу Републике Српске и Босне и Херцеговине, не пред-ставља само географску чињеницу него овој општини даје и посебан гео-стратешки положај и значај који је имала и у ближој и у даљој прошлости. За раније периоде о томе нема неких поузданих података, али већ од сред-њег вијека срећемо историјске изворе који прецизно свједоче о значају гра-ничног статуса ових крајева. Тако, на примјер, постоје поуздани подаци да је управо на том мјесту гдје дервентска општина избија на Саву, код Ду-бочца, у турско доба постојала скела која „у другој половини XVI стољећа постаје врло фреквентна, као важан транзитни пут између Славоније и Бо-сне“1. Обезбјеђење пута према томе у једном тренутку доста несигурном прелазу из једне царевине у другу, видјећемо, биће повод за зачетак на-станка данашњег насеља Дервента, али је значај те комуникације био дале-ко већи са становишта које је она имала у повезивању различитих држав-них, културних и укупних цивилизацијских искустава и интереса два међу-собно задуго сучељена и најчешће супротстављена свијета. Тај гранични статус дервентске општине касније се остварује нешто интензивније преко подручја општине Босански Брод, посебно откад је изграђена жељезничка пруга Сарајево – Брод.

ТРАДИЦИЈА И КУЛТУРНО ЗАОСТАЈАЊЕ

Драган Коковић — 2019-04-17

Свака традиција је моћно средиште кристализације, ку-мулације и стабилизације друштвеног искуства. Она задовољава одређене људске потребе и ту управо лежи најдубљи основ њене снаге и обавезнос-ти. Традиција прелази у традиционализам и утиче на културно заостаја-ње кад појединци почињу да налазе најпотпунију сигурност и безбедност у њој. Тад се најчешће заборавља да је традиција најбољи избор из исто-рије. Све то утиче на појаву отпора према иновацијама и продуктивном критичком мишљењу. У раду ће бити анализиран проблем проучавања традиције као деловања, мишљења и веровања који се најчешће тумачи статички. Традиција се тада замишља у једном блоку, као неко чврсто, круто и стабилно стање и најчешће се, по систему контраста, упоређује са модернизацијом и иновативним процесима.

МОСТ МЕХМЕД ПАШЕ СОКОЛОВИЋА У ВИШЕГРАДУ

Милијана Окиљ — 2019-04-17

Вишеград се спомиње у писаним изворима у првој половини XV вијека, када град има и своје подграђе. У књигама задужења Државног архива у Дубровнику 30. октобра 1427. године забиљежен је уговор о задуживању Радивоја Микојевића из Подвишеграда.1 Град је без сумње настао раније. Средњовјековни Вишеград састојао се из два дијела. Остаци првог, старијег дијела, града налазе се на брежуљку изнад данашњег Вишеграда, изнад десне обале ријеке Дрине. На стрмој падини, изнад Дрине, налазе се остаци куле, у народу познате под именом Кула Краљевића Марка, кружне основе, која је била зидом повезана са градом. Према записима К. Јирачека и В. Ска-рића, Вишеград је крајем XIV вијека припадао тада моћној властелинској породици Павловића. Економски и политички значај Вишеграда био је већи од других градова у околини, јер су се у њему укрштали важни каравански путеви: друм који је пролазио кањоном Дрине и настављао ка Дубровнику и попречни пут, који је од Дријева и средњег Јадрана долином Неретве, а онда преко Врхбосне, Гласинца, Вишеграда и Добруна настављао источно према Нишу, а јужно ка Пријепољу и Горњој Зети.

ГРАДИТЕЉСКО НАСЉЕЂЕ ШИПОВА

Мирослав Малиновић — 2019-04-17

У ширем географском смислу, општина Шипово налази се на 440о
17’ сје-
верне географске ширине и на 170о
06’ источне географске дужине.
У ужем географском смислу Шипово се налази у југозападном дијелу
Републике Српске, укупне површине 510 км2, на којој живи око 11.000
становника.

УЛОГА МЕДИЈА У ОЧУВАЊУ КУЛТУРНОГ ИДЕНТИТЕТА

Бојана Карановић — 2019-04-17

Културно насљеђе представља јединствену културну вријед-ност народа, јер указује на друштвени али и цјелокупни образовни, култур-ни и цивилизацијски ниво развоја. У том смислу, једна од основних норм-ативних улога медија је преношење културне баштине са генерације на генерацију. Међутим, овај аспект друштвене функције медија озбиљно је доведен у питање у савременој медијској пракси, прије свега, као посљедица процеса глобализације. Кроз аналазу улоге медија у глобалном друштву, у овом раду осврнућемо се на процес глобализације и питање очувања културног идентитета народа у савременом друштву.

СКЕЛАНИ – ЗНАЧАЈ И ЗАШТИТА

Љубица Срдић — 2019-04-17

Античко насеље муниципалног ранга у Скеланима, на ли-
јевој обали Дрине, је у археолошким ископавањима 2008. те 2014, 2015. и
2016. године показало оправданост проглашења археолошким комплек-
сом од изузетног значаја. Због површине које насеље заузима, то пот-
врђују остаци грађевина различите намјене и покретни материјал, прона-
ђен у овим истраживања.

Уз темат о култури памћења и односу према историјским споменицима

Слободан Наградић — 2019-04-17

Текстови који се објављују на наредним страницама, у оквиру темата „Култура памћења и однос према историјским споменицима“ су ауторизована или раније припремљена излагања на „округлом столу“ под насловом КУЛТУРА ПАМЋЕЊА И ОДНОС ПРЕМА ИСТОРИЈСКИМ СПОМЕНИЦИМА, који је одржан у Бањој Луци 27. и 28. септембра 2018. године. Организатори и домаћини „округлог стола“ о реченој теми били су Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа и Матица српска – Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, а скуп је одржан у оквиру манифестације „Дани европског културног нас-љеђа у Републици Српској“, која се већ неколико година, традиционално, одржава у Републици Српској са респектабилним учешћем Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа.

НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ ЖРТВАМА РАТА И ПОСЉЕРАТНИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Уго Влаисављевић — 2019-04-17

”Ни на који начин”, устврдиће Албвакс [Halbwachs] у своме дјелу Колек-тивнo памћење, ”није индивидуално памћење, уколико се супротставља колективном памћењу, нужни и довољан услов повратка, призивања у свијест, обнове (rappel) и признавања, установљавања (reconnaissance) сје-ћања.”

СПОМЕНИЦИ И ЊИХОВА САВРЕМЕНОСТ

Драган Булатовић — 2019-04-17

У раду су представљена запажања о новијој рецепцији споменичког наслеђа која долази из две области критичког преиспитивања деветнаестовековних теорија о старинама. Једна је област новијих културних теорија (сећања, памћења), а њихов допринос је процењиван из позиције критичке теорије баштињења (херитологије). Први део рада (Историјски споменици и култура сећања) указује на феномено-лошке мањкавости културних теорија, односно на историографску истрошеност доктринарне заштите споменика културе због којих су се и појавили својеврсни плеоназми у номенклатури – култура почива на памћењу, па је култура памћења груб плеоназам. Исто тако је споменик увек спомен на нешто што је прошло и што постоји само ако је историзовано, па је историјски споменик непотребно уд-вајање. Управо је у другом делу рада изложена теорија споменика као идеје очува-ња памћења. Трећи део рада је посвећен могућности повратка систематског одга-јања за незаборав – (Спомениковање као жив процес – образовање баштиника).

КУЛТУРА СЈЕЋАЊА И ОСМИШЉАВАЊЕ СВИЈЕТА

Богомир Ђукић — 2019-04-17

Да ли је сјећање, као што је говорио Жан Пол Сартр, једини рај из којег не можемо бити прогнани, или је оно својеврсно призивање фантазмичних ду-хова, како је истицао Бела Балаш? Можда је оно одлика тромих успорених духова, како је вјеровао Шатобријан, јер представља ''непожељни пртљаг'' што људе оптерећује и прави их још тромијима но што им то по природи при-пада? Нама се, међутим, чини да је оно, гледано посебно у свјетлу актуел-них деструктивних процеса савременог свијета, нешто неупоредиво више и драгоцјеније. Да је феномен памћења/сјећања од прворазредне важности за човјека свједочи већ Платон који у расвјетљавању проблема философског сазнања и полазећи од идеје о бесмртности и преегзистенцији душе и њеног сељења, развија привидно чудну теорију anamnesisa, односно сјећања или присјећања онога што је душа гледала прије њеног уласка у човјеково тије-ло пред рођење, дакле, ријеч је о њеном потпуном подсјећању и присјећању на оно вјечно вријеме и нематеријални, духовни простор, у којем је она бивствовала заједно са бесмртним боговима, па је тим памћењем/сјећањем на свој првобитни дом она истински увиђала и сазнавала, а насупрот лаж-ним чулним привидима, вјечни свијет апсолутних, правих истина о правди и љепоти, јер је потпуно преображена, умом просвјетљена и просвијећена. Исто тако Хегел, који философију одређује као вријеме обухваћено и об-ликовано мислима, исту посредно налази као сјећање што мисли/проми-шља на линији феноменологије духа и свијести, а да не говоримо о истори-цима и умјетницима, посебно о писцима, који су своја дјела исписивали из памћења и кроз сјећање, попут Марсела Пруста, што је читав властити опус именовао карактеристичним насловом У трагању за изгубљеним временом.

КУЛТУРА ПАМЋЕЊА, КАО ПРЕДУСЛОВ НАСТАЈАЊА И ОПСТАЈАЊА ОПШТЕ КУЛТУРЕ И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Владимир Умељић — 2019-04-17

Култура памћења је неопходни предуслов егзистенције културе и цивилизације човечанства. Њеним есенцијалним елементима припадају и историјски споменици, који међутим морају да буду морално-етички утемељени и научно образложени/оправдани, да почивају на историјској истини.
Култура памћења чува читав искуствени (= дидактички) фундус исто-рије и образложава индивидуелни и социјални идентитет људи, а историј-ски споменици би требало уз то да буду препознати и акцептирани као мостови разумевања између различито (национално, религиозно, итд.) детерминисаних заједница.
Уколико, међутим, дође до конструисања тзв. контрафактичке историје, што по правилу чине тзв. договорне нације, онда ти потенцијални мосто-ви неминовно постају бункери, бедеми и ровови завађених око конститу-тивног духовног власништва.
Овде ће се та проблематика тематизовати на примеру Мехмед-паше Со-коловића.

СВЈЕДОЧЕЊЕ КАО МЕТОД КУЛТУРЕ

Тања Анчић — 2019-04-17

Културни и историјски споменици кроз вијекове свједоче да су Срби у континуитету од времена Светог краља Јована Владимира градили храмове, преписивали свете богослужбене књиге, писали житија својих краљева и архиепископа, пазили и чували гробове предака, и у сеобама бринули за светињу српске жртве преносећи свете мошти својих владара и мученика, као што и данас празнују успомену на свете личности и дога-ђаје. У овом раду бавимо се оним садржајима српске културе у којима је садржан изворни српски културни образац, како бисмо дошли до једног могућег одговора – шта се налази у основи за утемељење једне српске кул-туре памћења. Главно подручје истраживања је српска књижевност која се од првих оригиналних дјела Саве Немањића заснива на хришћанском об-расцу. Од тог времена српско културно памћење неодвојиво је од памћења у Христу, Богу и Светим мученицима. Одатле се чини да српска култура вреднује оно памћење које „с кољена на кољено“ проноси смисао Свето-савља и Косовског завјета. Свеукупни српски културни и духовни простор озрачен је Светосављем, па би се зато светосавским културним памћењем на почетку 21. вијека могли расвијетлити болни и трауматични догађаји из прошлости, а посебно они из прошлог вијека, као што су страдање Срба у Првом свјетском рату, геноцид над Србима у Другом свјетском рату, етни-чко чишћење Книнске крајине и Славоније, као и погром на Косову и Ме-тохији и друге колективне трауме. Такво памћење је предуслов да се разу-мију кључни догађаји у историји, јер је једино тако могуће разумјети про-шлост и истовремено дух савремености одмјеравати духом вјечности.

ДРУШТВЕНО ПОЖЕЉНО ПАМЋЕЊЕ

Марија Алексић Чеврљаковић — 2019-04-17

Рад је заснован на искуствима стеченим кроз делатност ос-
тварену на територији за коју је надлежан Завод за заштиту споменика
културе у Краљеву. За потребе овог рада разматрани су меморијали по-
свећени жртвама ратова за ослобођење и куће народних хероја Другог
светског рата, на чијим примерима је очигледан (дис)континуитет у кул-
тури сећања. Покушали смо да прикажемо како одуство колективног па-
мћења утиче на очување споменичког наслеђа, а самим тим и на одсуство
осећаја заједничког идентитета. Нагли резови у државним политикама,
који су настајали као производ ратних дешавања, утицали су на напушта-
ње старијих традиција и означавали су покушаје стварања нових без си-
гурних ослонаца у народној традицији или личном доживљају заједнице.
Збуњеност коју заједница осећа према местима некадашњег поштовања
је очигледна, а још је израженије неразумевање поштовања наизглед суп-
ротстављених делова наслеђа. Све ово је створило народ без јасног иден-
титета и поимања прошлости у претходних 150 година. Пројекат поиг-
равања са колективним памћењем народа потпуно је успешно реализован,
без јасних смерница шта и како даље...

Четврта међународна конференција „Византијски споменици и свјетско насљеђе IV: Повеља за заштиту византијских споменика“

Милијана Окиљ — 2019-04-17

Четврта међународна конференција "Византијски споменици и свјетско на-сљеђе" је одржана од 30. новембра до 2. децембра у Солуну у Грчкој. Кон-ференцију је организовао Европски центар за византијске и поствизантиј-ске споменике (EKBMM – The European Centre for Byzantine and Post-Byza-ntine Monuments) под покровитељством Хеленског националног комитета за UNESCO, а одржана је у амфитеатру „Стефанос Драгумис“ Музеја ви-зантијске културе. То је уједно била водећа и завршна манифестација Евро-пске године културне баштине у Грчкој.

ИЗ ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАРОДНОГ ЖИВОТА

Сњежана Глигорић — 2019-04-17

Публикација Сава Пујића Водена кола на Требишњици представља истра-живање некадашњег система наводњавања земљишта у сливу Требишњи-це, али и воденог кола као погонског система, без обзира да ли је ријеч о наводњавању, напајању мрестилишта, мљевењу жита, или окретању раж-ња. Кроз седам поглавља читког, понекад поетичног текста, аутор се бави најразличитијим аспектима те појаве, истовремено се дотичући и других из привредног и друштвеног живота тога краја. Кроз своја и сјећања саговор-ника покушава да „оживи“ амбијент и сензибилитет времена у којем су во-дена кола доживјела пуни процват, на тај начин приближавајући данас нес-талу појаву савременом читаоцу. Текст почиње представљањем изворâ за проучавање, који, чини се, нису бројни и до њих није лако доћи: раније пу-бликације или књижевна дјела у којима се појава успутно спомиње, старе фотографије, информатори са терена, трошковник манастира и слично. Наставља се приказом локације и историјата, те описом система наводња-вања и начина на који функционише. Нарочито детаљно су описани дије-лови натапног система, уз коришћење и објашњавање локалне терминоло-гије. Наведени су најпознатији градитељи кола, приказан начин одржавања система, као и проблеми око регулације водотока. Онолико колико тема захтијева, појашњено је и тзв. натапно право, у којем је дио права и обавеза био регулисан правним нормама (градња и функционисање натапног сис-тема), док је значајан дио остао у домену обичајног права (право на навод-њавање и његова диоба, распоред коришћења и обавезе корисника). Четвр-то поглавље је посвећено лексици везаној за натапање, гдје се истиче спе-цифичност натапне терминологије на подручју Требиња, те закључује да највећи дио потиче из изворне лексике, допуњен у значајној мјери турциз-мима и романизмима.

ЗНАМЕНИТОСТИ САРАЈЕВА У НОВОМ КОНТЕКСТУ

Слободан Наградић — 2019-04-17

Полазимо од претпоставке да ће, можда, прва, спонтана реакција неупуће-них а добронамјерних читалаца и осталих „љубитеља“ литературе, на поја-ву књиге пред нама, бити садржана у питању формулисаном као: чему (и коме) још једна, нова књига о Сарајеву, кад их већ, до сад написаних, има толико много. И непрочитаних. Или, можда, недочитаних. Разумије се, пи-тање је сасвим легитимно и невино, као што је и свако друго питање невино, и оно потражује адекватан одговор. Овај осврт је покушај једног могућег одговора, тачније: прилог разумијевању питања због чега је (било) потребно и корисно публиковати још једну књигу о Сарајеву и његовој околини у прошлости, али и садашњости.

СТАРЕ ВОДЕНИЦЕ – КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ У НЕСТАЈАЊУ

Сњежана Глигорић — 2019-04-17

Публикација Јелене Муњић Воденице Шумадије је илустровани каталошки преглед старих воденица на подручју Шумадије, дијела подручја на којем крагујевачки Завод за заштиту споменика културе обавља своју дјелатност. У каталогу је представљено деветнаест воденица, датираних у 18. и 19. ви-јек, које, углавном, више нису у функцији. Њихов положај назначен је на малој географској карти простора, која се налази на почетку публикације, прије предговора. Фотографије сваке воденице попраћене су одговарају-ћим текстом, на српском и енглеском језику, који садржи основне податке о објекту: локацију, датовање, кратак опис, понеки додатни, релевантан по-датак из „живота“ воденице.

О ОДУМИРАЊУ СЕЛА

Горан Панић — 2019-04-17

Дјело „Лакташка жупа – прошлост и садашњост“ аутора Живка Вујића за-служује пажњу читалачке публике из више разлога. Ово је изврсна књига за демографе, географе, историчаре, статистичаре и све оне које интересује прошлост и садашњост овог прелијепог краја. Књиге ове тематике су врло ријетке и као такве су драгоцјене. Управо због припрема и теренског рада које захтијева писање једног оваквог дјела, аутори се ријетко одлучују да приступе том послу. Вриједност дјела је много драгоцјених података о ста-новништву и његовом развоју у простору и времену. За похвалу је ауто-рова прецизност и озбиљан методолошки приступ, који поприма обиљежја научног рада.

VERBA VOLANT SCRIPTA MANENT

Љиљана Врућинић — 2019-04-17

Горан Комар је несумњиво данас највећи и најпродуктивнији истраживач средњовјековних ћириличних натписа. Фокус истраживања у великој мјери усмјерава на подручје Источне Херцеговине, с обзиром да се баш ту чува претежни дио босанскохерцеговачких средњовјековних гробних спомени-ка, познатих као стећци, као и највећи број ћириличних натписа. Не умању-јући значај претходно проведених истраживања натписа на стећцима од стране познатих и признатих истраживача на челу са Видом Вулетићем-Ву-касовићем, и за њим Ћиром Трухелком, а онда, у другоме врхунцу, Марком Вегом и Шефиком Бешлагићем, сусрети са натписима Херцеговине, овом неуморно истраживачу, указивали су на потребу помјерања са нивоа сазна-ња које је ћирилична епиграфика изњедрила до 1970. године, доносећи при том нови приступ, јер искуство говори да се стари натписи „најсигурније читају прстима, а провјеравају очима – „читај како је усјечено“. Ипак оваква метода, била је отежавајућа околност за објављивање резултата истражива-ња у редакцијама научних часописа у Црној Гори и Србији, с обзиром на захтјев рецезената за пружање снимака натписа, а затим цртежа-скица. За аутора ова чињеница има посебну важност, јер жели указати да снимци не обезбјеђују сигурно препознавање словних облика у детаљима, а у великом броју случајева натписи се и не виде. Ранији истраживачи, у првом реду Марко Вего користили су методу гипсаног одливка, без провјеравања на терену, што је резултовало бројним погрешкама и превидима. Управо из тих разлога аутор Зборника „Стари ћирилични натписи Источне Херцего-вине“ наводи појединачно све некрополе и споменике који чувају натписе, како оне које су претходно објављени, тако и они који је овај истраживач открио у своме тернеском истраживању, које је континуирано проводио од 2004. до 2014. године у предјелима херцеговачких општина Требиње, Љубиње, Берковићи (Дабар), Столац, Неум, Чапљина, Невесиње, Гацко, Билећа, касније и Калиновика као и Никшића, Плужина и Херцегег Новог, који су данас на територији Црне Горе.

ПРИСТУП ЗАШТИТИ НЕМАТЕРИЈАЛНОГ КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА

Сњежана Глигорић — 2019-04-17

Публикација Нематеријално културно насљеђе. Теоријски, методолошки и административни аспекти, ауторки: Ирене Медар Тањге, Јеленке Пан-дуревић и Драгице Панић Кашански представља резултат рада на научно-истраживачком пројекту Проучавање и заштита нематеријалне културне баштине Републике Српске, који је реализован у периоду од 2012–2016. године на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци. Кроз девет поглавља, ауторке су представиле конкретна теренска истраживања одре-ђених елемената нематеријалног културног насљеђа, настојећи да на тим примјерима објасне сам појам, начин на који га третира Конвенција о очу-вању нематеријалног културног насљеђа, да прикажу неке аспекте својих теренских истраживања, методологије, обраде документације и инвентари-сања елемената нематеријалног културног насљеђа, као и одређене пробле-ме у идентификовању истих.

42. засједање Комитета за свјетску баштину

Милијана Окиљ — 2019-04-17

Комитет за свјетску баштину састаје се једном годишње, а састоји се од представника 21 државе потписнице Конвенције које се бирају на генерал-ним скупштинама Унеска. На својој првој сједници, која је одржана у Пари-зу 1977. године, Комитет је усвојио Пословник о раду.

КОНТИНУИТЕТ И РЕЗУЛТАТИ

Сњежана Глигорић — 2019-04-17

Дјеловање сваке службе заштите културног и природног насљеђа, шта год обухватало и како год се описивало, у основи је истраживање, заштита, конзервација и презентација. Сваки тај појам садржи низ активности, мањег или већег степена сложености, које се, најчешће, обављају континуирано, пошто свако заштићено добро (обично) захтијева редовно праћење стања, ревидирање и допуну истраживачких поступака, спровођење мјера (технич-ке) заштите, стручни надзор, итд. Међутим, када је ријеч о Републичком за-воду за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, поред тога што је једина служба заштите у Републици Српској надлежна за непокретна кул-турна добра и заштиту природних добара, Завод је и једина таква институ-ција у систему државне управе Републике Српске. То је неизбјежни додатни терет одговорности, који, за основну дјелатност заштите, често чини недо-статним расположиве кадровске и финансијске ресурсе. Осим тога, одлу-кама, политикама и другим актима потребно је пажљиво балансирати изме-ђу различитих сфера дјеловања, јер се друштвени и државни, као ни научни, или стручни интереси не морају поклапати.

ГОВОР НА СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ ПОВОДОМ 25. ГОДИШЊИЦЕ РЕПУБЛИЧКОГ ЗАВОДА ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОГ И ПРИРОДНОГ НАСЉЕЂА

Слободан Наградић — 2019-04-17

Даме и господо,
поштовани гости, драги пријатељи,
све вас најсрдачније поздрављам и захваљујем вам се што сте се одазвали нашем позиву да присуствујете и тиме увеличате ову нашу малу и скромну свечаност поводом првог значајнијег јубилеја наше службе, 25. годишњице Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа. Хвала вам за то.

НАЦИОНАЛНИ ПАРК ДРИНА – СМИСАО И ЗНАЧАЈ

Драган Ковачевић — 2019-04-17

Заштита природе представља скуп мјера и активности усредсређених на спречавање оштећења природе, природних вриједности и природне равно-теже. Оштећења су најчешће посљедица људске активности усљед неусаг-лашености друштвеног развоја и расположивих природних ресурса. Зашти-та природе подразумијева очување биолошке, геолошке и пејсажне разно-врсности као дијела животне средине. Под појмом природе у овом кон-тексту подразумијева се јединство геосфере и биосфере, изложено атмос-ферским промјенама и различитим утицајима као и природна добра и при-родне вриједности које се исказују биолошком, геолошком и пејсажном разноврсношћу. Заштићена природна добра су заштићена подручја, зашти-ћене врсте и заштићени минерали и фосили. Проглашавањем заштићених природних добара директно се штити простор и стварају се основни пре-дуслови за очување природне, биолошке, геолошке и пејсажне разноврсно-сти. Заштићена природна добра су једна од најважнијих оставштина које човечанство може оставити будућим генерацијама.

НОВИ ЖИВОТ ФРЕСАКА У СПОМЕН-КУЋИ НА ТЈЕНТИШТУ

Вања Шотра Дурсун — 2019-04-17

Меморијални комплекс на Тјентишту подигнут је у спомен на значајну бит-ку између окупационих снага и ослободилачке војске, која се 1943. године одиграла на ширем подручју данашњег Националног парка Сутјеска, а позната је као Пета офанзива. У историјским хроникама Пета непријатељс-ка офанзива (15. мај–15. јун 1943. год.), позната као операција Шварц, имала је за циљ да уништи главну Оперативну групу Народноослободилачке бор-бе и Тита. Сматра се једном од најславнијих и најтрагичнијих епопеја НОБ-а. Утврђен је идентитет 7.356 палих бораца.