ОТВОРЕНО ВАСПИТАЊЕ И ИНТУИТИВНИ УМ

Abstract

Отворено васпитање није нова идеја (Елен Кеј, Надежда Крупскаја), али тек данас, захваљујући пермисивности потрошачког друштва, она добија своју практичку потку и све јасније теоријско поткрепљење. Та пермисивност, која усељава и у васпитање, није изданак само промене друштвено-економских услова и из њих израсле нове идеолошке нео-либералне утемељености потро- шачког друштва. За истинске промене у друштву, осим јачања производних снага и мењања производних и друштвених односа као материјалне подлоге сваке промене, неопходан је и суштински развој индивидуалних снага чије ја- чање омогућује промену фокуса индивидуалне и колективне свести његовим преусмеравањем ка пермисивном усаглашавању чиме се мења природа аутори- тета, па се сучељавање индивидуалности и друштвености одиграва на вишем нивоу. Нове нужде рађају нове снаге, и оне се појављују, не по нечијој жељи, волшебно, већ освешћавањем постајуће стварности новим формама њене објективизације захваљујући новом начину виртуелизације стварности који се не заснива само на рационалности као што на први поглед изгледа. Најједноставније речено за слободу и њено ширење неопходно је бити способан да желиш слободу, али да би та жеља ојачала потребно је утемељење које више није само рационално – материјално већ и духовно. Јачање индивидуалних сна- га стога није ништа друго до јачање самосвести о могућности слободе која је једини ослонац напретка при утемељењу личности. Да би се та самосвест будила неопходни су, као што смо истакли, нови начини и нова средства вир- туелизације стварности. У нашем времену она се појављују у облику вирту- елне реалности и вештачке интелигенције, које буде зебњу и наду. Зебњу, јер се плашимо застарелости и стога непотребности човека. Дигитализација, дакле, продубљује оправдану стрепњу од још дубље алијенације. Али човек је парадоксално биће за које је у опасности спасоносно (Хајдегер). Нови начин виртуелизације стварности помоћу виртуелне реалности и вештачке интели- генције не само да шири простор рационалности преко граница човековог разума, већ нас, истовремено, враћа уму. То враћање уму заснива се на враћању интуицији од које смо као род почели. Ум може да делује само као слободан, а да би био такав мора се ослањати и на интуицију. Нада је, дакле, у томе да ће интуитивни ум изнова отворити старе, али неискориштене потенцијале рода на један нови начин чије могућности зависе од сваког од нас као личности.