Насилништво међу дјецом је врло стара појава. Већина људи има искуства са окрутним задиркивањем или тиранизитањем вршњака, било из својих властитих шлколских дана, било кроз школовање властите дјеце. Школским задиркивањем и понекад окрутним драмама школског дворишта бавили су се углавном учитељи и школски педагози. Мијењањем душтвених норми, мијењало се и схваћање агресивног, насилног и неприхватљивог понашања међу дјецом и вршњацима. Неки стручњаци тврде да се кључни узроци насиља могу наћи у породици, те да је породица управо клица свега. Неки сматрају да би школе трбале више васпитати, а мање образовати, те да морају представљати сигурно окружење за ученике, јер највећи дио свог врмена проведу у школи. Циљ овог рада је прецизан и нимало једноставан, а односи се на што потпуније и цјеловитије упознавање са проблемом насиља у школи као фактору ризика и заштитном фактору појаве насиља. Пажња ће бити усмјерена на подстицање просоцијалног понашања ученика, на програме подстицања просоцијалног понашања са освртом на просоцијално понашање између теорије и праксе, као и примјере неких програма за превенцијунасиља у школи, аи препоруке за бољу праксу у преценцији насиља у школи.
