АКТИВНО УЧЕЊЕ – ПАРАДИГМА САВРЕМЕНОГ ОБРАЗОВАЊА И НАСТАВЕ

Abstract

Нова педагошка парадигма/парадигме још увијек није теоријски
нису теоријски осмишљене нити су савремени педагози сагласни око
њихових терминолошких рјешења и појмовних одређења. У педагошкој
литератури постоји већи број могућих рјешења, међу којима посебно
интересовање изазива активно учење као нова парадигма савременог
образовања и наставе. Активно учење се схвата и тумачи као супрот-
ност пасивном учењу, посебна теорија учења, наставна стратегија и
метода учења. Већи број аутора активном учењу придаје и карактер
суштинског учења за које је конституисана и нова таксономија (L. D.
Fink) са шест категорија (темељно знање, примјена, интеграција,
људска димензија, брига, учити како учити). За педагошку науку по-
себно су значајни односи између традиционалне парадигме (пасивно
учење, предавачко-приказивачка настава) и нове педагошке парадигме
(активно учење). Односи између парадигми представљају се (Bonwel i
Sutherland) помоћу континуумских приказа заједничких одредница обје
парадигме (континуум сложености задатака; континуум наставних
циљева; континуум разредне интеракције; континуум ученичког иску-
ства). У основи педагошких перспектива (дигитално учење, нет-

генерација) налази се и замјена традиционалне новом парадигмом,
„рволуционарним“ (Т. Кун) или „еволутивним“ (К. Попер) приступом.