КОМПЕТЕНЦИЈЕ И МЕРИТОРНОСТ МЕДИОКРИТЕТА

Abstract

Живимо у доба врхунца неолибералне демократије. То доба зачето је поодавно, с постмодерном као побуном против модерне, односно ра- ционалности и науке, окретом ка унутра, али тај окрет показао се не- искреним, јер за искрено истинит окрет ка унутра није довољно обе- збедити субјективитет индивидуе заснован на спољашњој, институ- ционално организованој друштвеној сигурности. За искрено истинит субјективитет неопходно је духовно напрезање свих индивидуа при усаглашавању око друштвености. Али духовног напрезања и усаглаша- вања нема без духовног трпљења. Дакле, проблем и није у нарастању рационалности, већ у недостатку њој комплементарне ирационално- сти садржане у неопходној спремности сваке поједине индивидуе на трпљење при усаглашавању. Патња, схваћено људски, јесте самоужи- так човека (Маркс). Уколико трпљење и патња изостају, нема израс- тања индивидуе у личност. Окрет ка унутра показао се претешким. Учинило нам се да је проблему људскости много лакше приступити рационално, уз пермисивно посредство институција. Али ако нема до- вољног броја, непосредованим духовним трпљењем, из себе израслих, одговорних личности долази до посрнућа демократије и декаденције друштва, па упркос тежњи меритократији, осмишљеној кроз уређење друштва помоћу институција, доспевамо до мериторности медиокри- тета – мериторности просечности. Неолиберална демократија тиме се разоткрива као привид демократије – медиокритетска демокра- тија, а њом произведена друштвеност као привид слободе. Како до тога долази?