НАША ШКОЛА

IZAZOVI I PERSPEKTIVE RAZVOJA DIDAKTIKE

Žana Bojović — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Didaktika kao pedagoška disciplina koja proučava opšte probleme vaspitanja, obrazovanja, učenja i razvoja u okvirima nastave menjala se uporedo sa društveno-ekonomskim i tehničko-tehnološkim promenama. Još od J. A. Komenskog i njegove „Velike didaktike“ menjale su se koncepcije vaspitno-obrazovnog rada, formirale nove paradigme i pomerale uporišne tačke u razumevanju osnovnih premisa vaspitanja i obrazovanja. Polazeći od činjenice da su se sve promene prelamale kroz pozicioniranje učenika i nastavnika u vaspitno-obrazovnom radu kao i kroz promišljanja o mestu i ulozi nastavnog sadržaja, fokus rada je baziran na elementima didaktičkog trougla sa ciljem da se identifikuju izazovi koje će morati „pretrpeti“ učenik, nastavnik, nastavni sadržaj ali i nastavna tehnologija kao didaktička logistika. Kroz promišljanja o izazovima koji stoje pred didaktikom, sa aspekta nadolazećih globalizacijskih promena, pokušaćemo identifikovati i rasvetliti perspektivu njenog daljeg razvoja u vremenu koje je pred nama.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ ПЕДАГОГИЈЕ У ПОСТМОДЕРНИ

Биљана Сладоје Бошњак — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

У времену интензивних друштвених, културних и политичких промјена, наро- чито у друштвима у транзицији, васпитно-образовни систем суочава се са бројним изазовима. Традиционалне педагошке парадигме више не задовоља- вају потребе савременог човјека, те је неопходно преиспитати њихову реле- вантност у условима постмодерне. Постмодерна, као епистемолошки и кул- турни пројекат, доводи у питање појмове универзалности, објективности и централизованих вриједносних система, чиме директно утиче на теорију и праксу педагошког дјеловања. Овај рад има за циљ да анализира постмодер- нистичке изазове у педагогији, преиспита њихов потенцијал за реконцептуа- лизацију образовне праксе, као и да сагледа могуће перспективе развоја педа- гошке науке у постмодерном контексту.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ ПЕДАГОГИЈЕ

Драго Бранковић — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Методологија педагогије (методологија педагошких истраживања), као и друге педагошке научне дисциплине, посљедњих деценија прошлог и у првим деценијама овог вијека налази се пред бројним изазовима. На општем нивоу, глобализација и савремене информатичко - комуникационе технологије детер- минисале су свеопшту кризу васпитања (педагошка емпирија) али и кризу на- учности педагогије (педагошке теорије). Педагогија као наука о васпитању временски сувише дуго бавила се осмишљавањем и примјеном општих научних парадигми (позитивизам; постпозитивизам; критичка теорија; конструк- тивизам) у сфери васпитања и образовања. Квантитативна и квалитатив- на истраживачка парадигма означене на антиподима континума „броја“ и „ријечи“ изражавају међусобну супротстављеност терминолошки означену као „рат парадигми“. Излази из те супротстављености не налазе се путем „научне револуције“ (С. Т. Кун) нити „науче еволуције“ (К. Р. Попер) већ у трагању за „мостовима“ између њих или на осмишљавању и уобличавању „треће“ парадигме.

IZAZOVI I PERSPEKTIVE RAZVOJA KOMPARATIVNE PEDAGOGIJE

Sanja Partalo — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

U savremenom svijetu komparativna pedagogija se suočava s nizom izazova koji oblikuju njen razvoj kao naučne i nastavne discipline. Istraživanje ključnih izazova komparativne pedagogije orijentisano je, prije svega, na metodološke prepreke u komparativnim istraživanjima, nedovoljnu integraciju sa drugim naučnim disciplinama, kulturalne i kontekstualne faktore koji otežavaju generalizaciju rezultata, te političke i ekonomske uticaje poput globalizacije i obrazovnih reformi. S druge strane, tehnološki napredak, međunarodna saradnja istraživača i kritički pristupi obrazovanju nude nove perspektive za razvoj komparativne pedagogije s naglaskom na unapređenje obrazovnih politika, razvoj interdisciplinarnih pristupa, globalnu saradnju, održivost, inovacije u obrazovanju i povezivanje istraživanja i vaspitno- obrazovne prakse. Zaključno, komparativna pedagogija predstavlja neprocjenjiv resurs za istraživanje i unapređenje obrazovnih praksi u različitim kontekstima. Kroz razumijevanje izazova i perspektiva koje ova disciplina nudi, moguće je razviti inovativne pristupe koji ne samo da poboljšavaju kvalitet obrazovanja, već i osnažuju djecu i nastavnike širom svijeta. Uloga komparativne pedagogije kao naučne i nastavne discipline je ključna u oblikovanju obrazovnih politika koje odgovaraju na dinamične društvene, ekonomske i kulturne promjene, istovremeno stvarajući temelje za održiv i inkluzivan vaspitno - obrazovni sistem.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА ПЕДАГОГИЈЕ СЛОБОДНОГ ВРЕМЕНА

Бране Микановић — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Педагогија слободног времена је педагошка научна дисциплина новијег дату- ма. Њену конститутивност прате слични проблеми који прате педагошку науку и остале педагошке научне дисциплине. Теоријска мисао о слободном времену има дуг историјски период, од антике до савременог доба, у оквиру филозофско-социолошке и педагошке мисли. Та мисао је уобличавана на основу различитих схватања и тумачења слободног времена. Циљ рада је да се на основу анализе теоријских схватања о слободном времену укаже на изазове и перспективе развоја педагогије слободног времена. Анализирана су теоријска схватања слободног времена, поимање питања слободе у слободном времену, дефиниције слободног времена, те најпознатије психолошко-социолошке те- орије слободног времена. На основу анализе теоријских схватања слободног времена могуће је уочити настајање и развој различитих теоријских присту- па слободном времену, те развој посебних традиционалних концепција слобод- ног времена. Историјски посматрано, теоријска мисао о слободном времену најчешће се сводила на поимање и тумачење феномена слободе. У психолош- ко-социолошким теоријама доминира субјективистичко схватање слободног времена. У савременој педагогији слободног времена наведена схватања при- падају општој теорији о слободном времену. Недостатак такве теорије је у томе што она не садржи изведбене моделе као битан структурни елемент на основу којих би се могло дјеловати у пракси слободног времена. Савремена педагогија слободног времена развија два аспекта, васпитање за слободно и васпитање у слободном времену, што представља велики изазов за њен развој у будућности. Велики изазов представљају и бројна неријешена теоријско-ме- тодолошка питања. Педагогији слободног времена су потребне нове методо- лошке преоријентације. Достигнути научни ниво развоја указује да педагогија слободног времена има перспективу у будућности.

PEDAGOGIJA U EUROPSKOM KVALIFIKACIJSKOM OKVIRU: Hrvatski kontekst

Igor Radeka — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Europska unija prije svega je utemeljena zbog slobodnog kretanja kapitala, radne snage, roba i usluga. Kretanje radne snage olakšava Europski kvalifikacijski okvir, model uspostavljen 2008. godine zajedno s nacionalnim kvalifikacijskim okvirima svih država članica Europske unije. Temelji se na ishodima učenja stečenim kroz sve oblike (formalno, neformalno i informalno) i sve razine (od osnovnog do visokog) odgoja, obrazovanja i učenja, zaključno s doktoratom znanosti, kako bi se odredile razina, obujam i profil kompetentnosti svakoga tko konkurira za uključivanje u tržište rada. Uz 27 država članica Europske unije, koje su razvile nacionalne kvalifikacijske okvire, još 11 zemalja kandidata, potencijalnih kandidata i zemalja s posebnim statusom radi na provedbi Europskog kvalifikacijskog okvira. Iz zemalja nastalih na prostoru nekadašnje Jugoslavije među njima su Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Sjeverna Makedonija i Srbija. U ovom radu kritički se preispituju ti procesi zajedno s ekspanzijom ekonomizacije, psihologizacije i informatizacije u suvremenoj školi, zbog čega je umjesto cjelovitog pristupa odgoju i obrazovanju fokus pažnje preusmjeren na razvoj kompetencija za tržište rada. Na kraju se daju temeljna obilježja standarda zanimanja i standarda kvalifikacije pedagoga, kao struke i kao profesije, u skladu s Hrvatskim i Europskim kvalifikacijskim okvirom, koja su izradili pedagozi koji na javnim sveučilištima izvode svih pet studija pedagogije u Hrvatskoj. Posebno se ističu implikacije koje ti dokumenti imaju na daljnji razvoj pedagogije i pedagoga.

ОТВОРЕНО ВАСПИТАЊЕ И ИНТУИТИВНИ УМ

Светозар Богојевић — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Отворено васпитање није нова идеја (Елен Кеј, Надежда Крупскаја), али тек данас, захваљујући пермисивности потрошачког друштва, она добија своју практичку потку и све јасније теоријско поткрепљење. Та пермисивност, која усељава и у васпитање, није изданак само промене друштвено-економских услова и из њих израсле нове идеолошке нео-либералне утемељености потро- шачког друштва. За истинске промене у друштву, осим јачања производних снага и мењања производних и друштвених односа као материјалне подлоге сваке промене, неопходан је и суштински развој индивидуалних снага чије ја- чање омогућује промену фокуса индивидуалне и колективне свести његовим преусмеравањем ка пермисивном усаглашавању чиме се мења природа аутори- тета, па се сучељавање индивидуалности и друштвености одиграва на вишем нивоу. Нове нужде рађају нове снаге, и оне се појављују, не по нечијој жељи, волшебно, већ освешћавањем постајуће стварности новим формама њене објективизације захваљујући новом начину виртуелизације стварности који се не заснива само на рационалности као што на први поглед изгледа. Најједноставније речено за слободу и њено ширење неопходно је бити способан да желиш слободу, али да би та жеља ојачала потребно је утемељење које више није само рационално – материјално већ и духовно. Јачање индивидуалних сна- га стога није ништа друго до јачање самосвести о могућности слободе која је једини ослонац напретка при утемељењу личности. Да би се та самосвест будила неопходни су, као што смо истакли, нови начини и нова средства вир- туелизације стварности. У нашем времену она се појављују у облику вирту- елне реалности и вештачке интелигенције, које буде зебњу и наду. Зебњу, јер се плашимо застарелости и стога непотребности човека. Дигитализација, дакле, продубљује оправдану стрепњу од још дубље алијенације. Али човек је парадоксално биће за које је у опасности спасоносно (Хајдегер). Нови начин виртуелизације стварности помоћу виртуелне реалности и вештачке интели- генције не само да шири простор рационалности преко граница човековог разума, већ нас, истовремено, враћа уму. То враћање уму заснива се на враћању интуицији од које смо као род почели. Ум може да делује само као слободан, а да би био такав мора се ослањати и на интуицију. Нада је, дакле, у томе да ће интуитивни ум изнова отворити старе, али неискориштене потенцијале рода на један нови начин чије могућности зависе од сваког од нас као личности.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ МЕТОДИКА НАСТАВЕ

Миле Илић — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Циљ рада био је идентификовање кључних изазова и антиципација могућих перспектива развоја методика савремене наставе. Метатеоријско-компа- ративном анализом и синтезом установљени су и егземпларно илустровани доминантни епистемолошко-конститутивни, есенцијално-проблемски, пара- дигматско-концепцијски изазови и потенцијалне могућности њиховог прева- зилажења у оквирима развоја методика ефикасне наставе. Идентификовани су сљедећи изазови: појмовно-терминолошка и научно-пре- дметна неразграниченост методика наставе општеобразовних предмета са осталим тангентним педагошким и другим наукама, неконституисаност ме- тодика стручне теоријске и практичне средњошколске наставе, ограничења и супротности сцијентизације и педагогизације методика наставе, њихова преовлађујућа утемељеност на конзервативној (и дјелимично на рационалистичкој) дидактичкој парадигми, те доминација система и модела тради- ционалне предавачке и предавачко-приказивачке наставе. Могуће развојне перспективе методика наставе су: терминолошко и предметно-проблемско разграничавање методика општеобразовних предмета са тангентним науч- ним дисциплинама, интердисциплинарно и мултидисциплинарно превазила- жење њихове сцијентизације и педагогизације, компетентна тимска реали- зација истраживачких пројеката и на њиховим резултатима конституисање егземпларних модела првих методика стручно-теоријске и стручно-практичне средњошколске наставе, заснивање методичких концепција претежно на конструктивној и холистичкој дидактичкој парадигми, те експериментално развијање, валоризација и дисеминација система иновативне наставе и њихо- ва тематски и исходишно педагошки дјелотворна имплементација.

МОНОГРАФИЈА О ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ШКОЛИ

Радован Чокорило — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Пред пријатељима школе, педа- гошке мисли и ријечи о васпитању и образовању је обимна монографија о стотридест петој годишњици Основне школе у Берковићима. Излагање о овој монографији ваљало би започети поучном изреком мудрог Сократа, која чини ми се да је актуелна и данас, а у најдубљој вези је са школом и образовањем: Куда журите, о људи који се на све начине трудите да стекнете што више богатства, а о синовима којима ћете то богатство оставити мало во- дите рачуна. Изгледа да се аутор ослањао на ову мудрост, као што вјерујем да се мало ко данас на њу ослања.

НАУЧНА И НАСТАВНА ПОЗИЦИЈА ИСТОРИЈЕ ПЕДАГОГИЈЕ

Татјана Михајловић — Tue, 11 Nov 2025 00:00:00 +0100

Примарна и секундарна дисциплинаризација, еволуција развоја историје пе- дагогије као научне дисциплине, методологија историјско-педагошких истра- живања, представљају аспекте који су имали утицај на научну и наставну позицију историје педагогије. За теоретичаре примарни и секундарни аспе- кти дисциплинаризације су дијалектички повезани с обзиром да је педагогија заједно са њеним уже-научним дисциплинама утемељена на већ постојећем подручју професионалног дјеловања других наука. Значај изучавања историје педагогије огледа се у откривању узрочно-посљедичних веза које повезују про- шлу и садашњу педагошку мисао и тражењу научно-валидног објашњења о настајању разлика у мишљењима, организацији и ефектима одређених педа- гошких појава. Историја педагогије у току еволуције свога развоја имала је хеуристичку функцију, која је утицала на њено предметно-методолошко поље дјеловања (од морално-васпитног до методолошког, теоријског и прогнос- тичког). Научна и наставна позиција историје педагогије допринијела је да има фундаменталну улогу у унапређењу подручја васпитања и образовања, промовисању могућих начина унапређења наставне праксе. У раду се жели указати на еволуцију развоја историје педагогије као научне дисци- плине, затим академску институционализацију историје педагогије, те актуелне проблеме у области историје педагогије. Добијени резултати теоријског проуча- вања указали су на актуелне проблеме у подручју историје педагогије везане за не- достатак примарних, секундарних и терцијарних извора, све до различитог исто- ријског и културног контекста који отежавају правилно разумијевање педагош- ких сазнања у прошлости. Перспективе и стратегије развоја историје педагогије на основу добијених резултата теоријског проучавања не зависе од проширивања и обогаћивања теоријско-методолошки утемељених сазнања, већ тенденција и домета замјене историјско-педагошке дескрипције за научну анализу одређеног предметно-методолошког поља дјеловања. Мотивација за то је селекција трај- није вриједног, позитивног педагошког наслијеђа све до развојно-апликативних, теоријских и емпиријских историјско-педагошких истраживања значајних за даљи развој историје педагогије као научне дисциплине.