ОДЈЕЦИ НИЧЕОВОГ ЗАРАТУСТРЕ У ЕПОХИ ПОСТМОДЕРНИТЕТА

Abstract

У овом раду аутор свестрано разматра гносеолошко зра-
чење Ничеовог списа Тако је говорио Заратустра, стављајући ту гласовиту
књигу у контекст епохалних, превратничких тема овог филозофа, од воље за
моћ, натчовека, преко смрти Бога, антиподне напетости између аполонског
и дионизијског бивствујућег принципа, све до вечитог враћања истог. Кри-
тикујући оне антрополошко-епистемолошке интерпретације које банализују
значењску димензију овог разуђеног и неприступачног Ничеовог дела, аутор
текста подастире оне аргументе којима се осветљава сасвим особен херме-
неутички приступ нихилистичкој филозофији овог великог немачког мислиоца,
и указује на значај његовог „певања и мишљења” за истанчаније разумевање
савремене постмодернистичке ситуације. Унутар глобално доминантних иде-
ологија, закључно са либерално-демократском и неолибералном, находи се он-
толошка одлука о културалном и персоналном избору маскирајуће бивствене
стратегије бекства од коначности. Ничеова антиципација је, према ауторо-
вој експланацији, досегла до самог актуелног тренутка у којем је, захваљујући
технолошкој, превасходно медијској и информативној еволуцији, аутономни
капацитет производа првобитно намењених тоталном смењивању аутен-
тичног онтолошког амбијента, остао такав да сâм постаје надзорно акти-
ван према људским корисницима. Постмодерни реалитет се – посматран из
перспективе Ничеових увида из књиге Тако је говорио Заратустра – изметнуо
у управну инстанцу, утолико што човек већ постаје потпуно завистан од ње-
говог одржавања, што је дошао до тачке напуштања себе самог.