ПУЦАЊ(Е) СЛОБОДЕ И ОДМАЗДЕ

Abstract

Стотину година воде се расправе о контексту, узро-
цима и кривцима за Први свјетски рат, уз константна настојања да
се оправдају њемачки и аустријски државни и национални разлози за
избор ратне опције, а кључни дио одговорности припише српском наци-
онализму. Иако су идеали ослобађања и уједињавања јужнословенских
народа имали бројне присталице међу Хрватима, Словенцима и Бошња-
цима, регионалне историографије југословенство интерпретирају као
великосрпски концепт, у негативном контексту приказују Сарајевски
атентат и одбацују га као симбол заједничког насљеђа. У исто вријеме,
српски историчари афирмишу увјерење да је уједињење јужнословен-
ских народа и стварање Краљевине СХС био чин „ликвидације“ српске
државе и потискивања српског националног интереса зарад заједнич-
ке државе и покушаја стварања наднационалног идентитета, чиме је
посијана клица будућих пораза, страдања, идеолошких тумарања. У
вријеме обиљежавања стогодишњице почетка Великог рата, поново
је на сцени безочно обрачунавање са ћирилицом, Видовданом, свето-
сављем, српским културним и вјерским споменицима. Ни у 21. вијеку не
престаје културна и политичка дискриминација Срба у региону, посебно
у Хрватској и Федерацији БиХ. Због тога, Срби на БиХ више не гле-
дају као на своју државу, већ, као што тврди Милорад Екмечић, брину
о Републици Српској као „остатку остатка“ српске етничке заједнице
западно од Дрине, над којом је током читавог 20. вијека вршено систе-
матско уништавање и генодиц. Гаврило Принцип и припадници Младе
Босне, који себе нису сматрали српским већ „србо-хрватским“, тј. ју-
гословенским националистима, херојску славу имају још само у српској
колективној свијести.