КАКО БИТИ СВОЈ, А НЕ „ИЗМЕЂУ“? (Оглед о савременом српском идентитету)

Abstract

Често се може чути да српски народ пролази кроз озбиљну кризу
идентитета, при чему се ретко покушава прецизније одредити на шта
се, заправо, мисли. Уопште, за друштвену теорију питање идентитета
постало је пре неколико десетлећа једно од најизазовнијих, а крајем
осме и почетком девете деценије XX века „ушло је, и то на велика
врата, у дисциплину која се бави међународним односима“ ( вид.
Ивер Б. Нојман, Употребе другог. „Исток“ у формирању европског
идентитета, Београд, 2011,21). Могло би се, штавише, рећи да је
појам идентитета, по правилу непрецизно дефинисан, а неретко и до
знанствене неупотребљивости неодређен, постао део моде у (пост)
модерном научном и публицистичком дискурсу о стању духа многих
народа, а не само српског. Понекад се свака развојно детерминисана
промена стања духа и система престижних референтних вредности
конзервативно, а у ствари комотно, објашњава „кризом идентитета“, што
отежава реално и објективно сагледавање себе, других и света који се
мења, односно епистемолошки продуктивну дијалектику самоспознаје
и спознаје. С друге стране, квазимондијалистичко релативизовање
особености и значаја традиционалних колективних „личности“ ствара
мисаону и емоционалну пометњу која погодује губљењу оријентације
и реактивним агресијама, па и „прекорачењима нужне самоодбране“ у
међународним односима.