ОНТОЛОШКО-ГНОСЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ НА ЛЕПОТУ У ВИЗАНТИЈСКОЈ ЕСТЕТИЦИ

Abstract

У раду се приступа онтолошко-гносеолошким погледима
на лепоту у византијској уметности. Византијска естетика и виза-
нтијска уметност су неправедно запостављене у историји естетске
мисли. Хришћански естетичари имају амбивалентан став према уме-
тности. Византијско сликарство представља приказ стварности
утемељене на хришћанском светоназору, где се апсолутизује једна но-
ва димензија духовности и естетике која произилази из онтолошко-
гносеолошке позиције. Феномен лепоте у византијској уметности је,
пре свега, положен у гносеoлошкој компоненти, где је све усмерено ка
спознаји истине. У византијској уметности лепота има, пре свега, ду-
ховни карактер, она нема класичну естетску димензију, него, пре све-
га, онтолошки карактер јер се исказује као једна од безброј божа-
нских енергија и номена. Византијски сликар чини напор да оствари
креативни преображај материје у јединствени доживљај заједнице и
односа са Богом, који непостојаност овога света превазилази онтоло-
шком светлошћу које из небића преводи у биће.