СУБЈЕКТИВИТЕТ, СУВЕРЕНИТЕТ, ТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА И СУБ-ДРЖАВНИ ЕНТИТЕТИ

Abstract

Завршетак Хладног рата и посљедња деценија
Двадесетог вијека учинили су видљивим низ феномена у међународним
односима. Најважнија преиспитивања односила су се на
субјективитет државе и државне идеје на начин да субјективитет
државе не познаје искључиво суверене државе и њихову улогу као
чланица међународне заједнице, већ и друге територијално-политичке
ентитете који су се развијали у различитим периодима и облицима на
територији постојећих међународно признатих суверених држава.
Појава нових ентитета, углавном заснованих на етно-националним
основама, постављала је питање самоодређења и самоопредјељења и
изазивала сецесионистичке процесе, унутрашње конфликте и отпор
суверених држава, али и отпор у међународном друштву држава.
Непризнате државне творевине представљене најчешће општим
термином „де факто државе”, немају позицију у међународном
праву и утицај на међународне политичке, у некој мјери економске
односе и постављају питање савременог међународног поретка.
Процеси настајања и функционисања ”де факто држава“
карактерисали су процесе дефинисања независности и суверенитета
државе у постсоцијалистичким државама након Хладног рата, али се
показује све више и интензивније да су комплементирани
децентрализацији и потенцијалној фрагментацији држава Европске
уније. Фрагментација је процес у постсоцијалистичком совјетском и
југословенском простору у којима се де факто државе успостављају
као ограничено или дјелимично признате. Неке су нестајале у процесу
геополитичке рекомпозиције простора, што има рефлексије и на
питање признања, права и положај оних политичких ентитета који
су, иако непризнати, наставили да функционишу на основама праксе и
модела „веберијанске државе“. Питање које се поставља јесте каква
је будућност „де факто држава“ или „држава у држави“ у погледу
опстанка и у оквирима међународног поретка.