https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA Оснивач и издавач: Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци,<br />Часопис излази два пута годишње. NULRS en-US ПОЛИТЕИА 2232-9641 https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3391 У тексту посвећеном 170. годишњици рођења Светозара<br />Марковића, аутор настоји да прикаже, појасни и актуелизује неке од<br />темељних идеја и дилема које су обиљежиле живот и дјело једне од<br />најзанимљивијих личности у српској политичкој историји. Као<br />страсног противника страних освајача, ненародних режима,<br />бирократског апарата, свевласти и самовоље појединаца, партијских<br />првака, националистичких занесењака, непросвијећених народних<br />маса, као ватреног заговорника демократизације државног уређења,<br />побједе обесправљеног народа над привилегованом мањином,<br />Марковића и данас многи узимају као узор према којем би требали да<br />се оријентишу друштвено ангажовани интелектуалци, родољуби,<br />искрени заговорници бољег, праведнијег и слободнијег друштва.<br />Наравно, вијек и по касније, многе Марковићеве идеје су превазиђене и<br />нереалне, али њихова разноврсна тумачења и даље могу да буду<br />подстицајна за разумијевања социјалних и политичких питања<br />српског народа. Ђорђе Вуковић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611009V https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3392 Чин од 27. марта 1941. приморао је Хитлера да импровизује<br />политичка решења, јер је до тада тежио привлачењу а не уништењу<br />Краљевине Југославије. Мусолини је са своје стране реактивирао<br />Павелића и добио потврду његових ранијих обавеза о предаји<br />Далмације Италији. Хитлер је прихватио усташко „решење“,<br />Италијанима је допустио да анексијом Далмације створе од Хрвата<br />непријатеље, а Павелића је подстицао на обрачун са Србима.<br />Исход је дугорочно водио ка хроничној слабости окупационог<br />система. Италија није остварила трајну контролу над НДХ. Павелић<br />је имао простор да користи унутаросовинске ривалитете и да<br />балансирањем између Рима и Берлина себи издејствује одређену<br />аутономију деловања – поготову у погледу радикалног решавања<br />српског питања и на економском плану.<br />Спољнополитичко-дипломатски апарат НДХ био је одраз<br />усташке структуре власти и карактера државе. Извештаји мисија<br />упућивани су ад-хок, уз приметно одсуство аналитике. Они су до<br />самог краја одисали оптимизмом, уз зазор да се предоче чињенице које<br />државни врх не жели да чује. Архиве не указују како су формулисане<br />одлуке о спољним односима НДХ: оне су вероватно доношене у<br />Павелићевом кабинету и потом усмено саопштаване министру.<br />Конзулати у Рајху углавном су се бавили радницима са подручја НДХ у<br />Немачкој, при чему је вођена дискриминација против Срба којима су<br />изадаване пропуснице без могућности повратка у Немачку. После пада<br />Италије битно је сужен маневарски простор усташке дипломатије.<br />Премда НДХ није била де јуре држава, она је имала атрибуте де<br />факто државности. Интеракција њених органа попут МВП НДХ са<br />спољним окружењем није представљала пуку екстензију политике<br />Италије или Немачке. Сходно томе, носиоци усташке власти и<br />њихови следбеници сносе и далеко већу одговорност за небројене<br />злочине које су на њеној територији починили, него што би био случај<br />да је та територија НДХ била пуки објекат окупације делова<br />Краљевине Југославије од стране Рајха и Италије.<br />Пример усташке дипломатије указује да без вољног саучесништва<br />припадника образованог грађанског слоја, који често нису били<br />припадници усташког покрета, Павелићева творевина не би<br />функционисала чак ни у својој импровизованој форми. Парадокс<br />“баналности зла” (Хана Арент) огледа се у чињеници да је рад<br />усташких саучесника у фраку директније доприносио опстанку НДХ<br />од рада масовних убица на терену. Срђа Трифковић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611027T https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3393 Друштвени односи и уређење врло често се представљају<br />као зависни од доминантне културе и система вриједности који црпи<br />свој смисао из појединачне културе. Све је повезано са посебностима<br />културе и вриједносним системом доминантне културе. Друштво које<br />није етнички и културно хомогено биће нестабилно и стално<br />дестабилизовано унутрашњим сукобима. У таквом окружењу, када се<br />култура посматра као нова идеологија, долази до афирмације<br />културалистичких покрета (инсистирање на аутентичности и<br />непромјењивости властите културе), културног фундаментализма<br />(дискурс о постојању непремостивих културних препрека међу<br />различитим културама) и комунализма (затвореност у етничке<br />облике идентитета и залагање за моноетнички простор).<br />Културалисти посматрају културе као органске и затворене цјелине<br />које не могу да се промијене, напусте или одбаце. У тексту се посебан<br />нагласак ставља на главног заступника културалистичке теорије<br />Самјуела Хантингтона и на његову тезу о сукобу цивилизација, а<br />поводом двадесетогодишњице од објављивања истоимене књиге. Душко Трнинић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611055T https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3394 <p>Завршетак Хладног рата и посљедња деценија<br />Двадесетог вијека учинили су видљивим низ феномена у међународним<br />односима. Најважнија преиспитивања односила су се на<br />субјективитет државе и државне идеје на начин да субјективитет<br />државе не познаје искључиво суверене државе и њихову улогу као<br />чланица међународне заједнице, већ и друге територијално-политичке<br />ентитете који су се развијали у различитим периодима и облицима на<br />територији постојећих међународно признатих суверених држава.<br />Појава нових ентитета, углавном заснованих на етно-националним<br />основама, постављала је питање самоодређења и самоопредјељења и<br />изазивала сецесионистичке процесе, унутрашње конфликте и отпор<br />суверених држава, али и отпор у међународном друштву држава.<br />Непризнате државне творевине представљене најчешће општим<br />термином „де факто државе”, немају позицију у међународном<br />праву и утицај на међународне политичке, у некој мјери економске<br />односе и постављају питање савременог међународног поретка.<br />Процеси настајања и функционисања ”де факто држава“<br />карактерисали су процесе дефинисања независности и суверенитета<br />државе у постсоцијалистичким државама након Хладног рата, али се<br />показује све више и интензивније да су комплементирани<br />децентрализацији и потенцијалној фрагментацији држава Европске<br />уније. Фрагментација је процес у постсоцијалистичком совјетском и<br />југословенском простору у којима се де факто државе успостављају<br />као ограничено или дјелимично признате. Неке су нестајале у процесу<br />геополитичке рекомпозиције простора, што има рефлексије и на<br />питање признања, права и положај оних политичких ентитета који<br />су, иако непризнати, наставили да функционишу на основама праксе и<br />модела „веберијанске државе“. Питање које се поставља јесте каква<br />је будућност „де факто држава“ или „држава у држави“ у погледу<br />опстанка и у оквирима међународног поретка.</p> Милош Шолаја Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611075S https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3395 <p>Како су организоване релевантне политичке партије у<br />Српској и колики је степен њихове унутарстраначке демократије<br />истраживачко је питање на које покушава да одговори овај рад.<br />Користећи Сарторијево теоријско одређење о релевантним<br />политичким партијама закључујемо да у Српској, према актуелном<br />сазиву Народне скупштине из 2014. године, постоји шест релевантних<br />партија са сједиштем у овом ентитету (СНСД, СДС, ДНС, ПДП и<br />НДП). На бази теоријског критеријума Сузан Скаров, а то су<br />инклузија чланства, централизованост партија и њихова<br />институционализација, истражујемо степен унутарпартијске<br />демократије у Српској. Помоћу овог теоријског обрасца одредићемо<br />за сваку од анализираних странака којем типу унутарпартијске<br />демократије припада. Четворотипну типологију модела<br />унутарпартијске демократије (партије ниског нивоа демократије,<br />партије демократског централизма, индивидуалистичко-елитистички<br />тип партија и партије пуне демократије) позајмљујемо од Горана<br />Чулара како би у адекватну типолошку раван поставили истражени<br />степен унутарпартијске демократије у Српској. Досадашња<br />истраживања и политичка пракса показују да у партијама у Српској<br />постоји низак степен унутарпартијске демократије. Тако<br />постављени односи унутар партија неријетко су доводили до<br />унутрашњих раскола који су често дестабилизовали скупштинске<br />већине и политички систем у Српској. Партије са сједиштем у<br />Српској имају конкурентски однос унутар себе, а опозициони према<br />релевантним странкама са сједиштем у Федерацији Босне и<br />Херцеговине. Таква их позиција чини јединственим партијским блоком<br />у односу на бошњачки и хрватски блок партија из Федерације Босне и<br />Херцеговине. Тиме се у демократске процесе у странкама и изван њих<br />укључује и нова димензија на бази које се ствара политичко понашање<br />толеранције мањка унутарпартијске демократије у Српској, а то је<br />национално-ентитетска логика политичко-партијског дјеловања.</p> Владе Симовић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611095S https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3396 <p>Аутор настоји приказати неке опште карактеристике<br />језичке политике, која, као изразито комплексна и хибридна, али ипак<br />призната лингвистичка дисциплина, може да се изучава једино са<br />сталном свијешћу о додиру језика са његовим окружењем. Tо значи да<br />се језик мора посматрати заједно са политичким, друштвеним и<br />културним контекстом у којем егзистира. Та веза је у овом раду<br />анализирана кроз дијахрони преглед развоја језичке политике на<br />европском тлу. Посебна пажња је посвећена расвјетљавању дилема<br />које прате ову дисциплину.</p> Александра Савић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611119S https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3397 <p>Овим радом актуелизујемо проблематику примене<br />новинарских жанрова у савременој продукцији штампе, радија,<br />телевизије и нових медија. Износимо преглед различитих начина<br />употребе новинарских жанрова у савременим медијима, међу којима<br />идентификујемо девијације и одступања од стандардизованих норми<br />за писање појединих новинарских жанрова. Полазимо од става да су<br />новинарске форме/облици груписани у функционалне жанрове те да,<br />као такви, представљају језичку, наративну и дискурзивну основу<br />сваког медија. Тиме заснивамо тезу о неопходности постојања<br />нужног нивоа конвенционалности и нормираности техника писања и<br />конструисања новинарских жанрова, а све са циљем да се сачува и<br />унапреди укупан медијски дискурс, језички стaндард и повећа<br />информативност медија као најважнија комуникативна вредност и<br />функција. У раду указујемо на најчешће облике девијација и<br />деструкције неких форми/облика унутар жанрова које савремено<br />новинарство практикује. У девијацијама видимо могућност за<br />унапређење функција новинарског наратива, али много чешће<br />уочавамо опасност од разарања текстуалног ткива и раслојавања<br />жанрова, форми/облика новинарског изражавања на нове, хибридне и<br />нeдоречене форме које смањују информативност, а повећавају<br />споредне или пратеће атрибуте новинарског текста. Посебно<br />скрећемо пажњу на појаве хибридних жанрова којима се интензивира<br />однос са публиком, актуелизује психо-социјална релација и сугеришу<br />вредносне и диференцијалне категорије и измене у понашању публике.<br />У исходишту рада нудимо дефиницију појма раслојавање жанрова и<br />указујемо на потенцијалне опасности које од раслојавања прете<br />новинарском наративу. Указујемо на потенцијална решења, место и<br />улогу новинарске професионалне заједнице, образовног система, науке<br />и јавних институција у превенцији и превазилажењу овог проблема.</p> Бобан Томић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611131T https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3398 Управа све више постаје сервис грађана и привредних<br />субјеката те инструмент за задовољавање њихових потреба. Иако у<br />комуникацији управе са јавностима увијек постоји одређена „дозирана<br />неравноправност“, данас у свијету влада мишљење, да јавност, у<br />првом реду порески обвезници имају право да буду информисани о свим<br />активностима финансираних субјеката па тако и органа јавне, а<br />посебно државне управе. Транспарентност провођења управне<br />дјелатности је законом уређена категорија али и предмет реформских<br />захвата посебно на путу ка достизању модерне управе и европских<br />интеграција. Предмет рада су Односи с јавношћу у јавној управи<br />Републике Српске. У раду аутори разматрају теоријски значај односа<br />с јавношћу с посебним освртом на поступак законског приступа<br />информацијама у Републици Српској те тренутне организационе<br />капацитете комуницирања с јавностима у органима државне управе<br />Републике Српске. Невенко Врањеш Александар Врањеш Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611149V https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3399 У овом раду аутор се бави питањима међународноправног<br />субјективитета међународних организација, тј. међународних јавних<br />организација које су формиране од стране држава. Посебан акценат<br />је стављен на општа одређења међународноправног субјективитета и<br />теоријске основе субјективитета међународних организација. Правна<br />природа, фактички статус и конститутивни елементи међународних<br />организација су детаљно обрађени, на основу чега је изведен закључак<br />да међународне организације представљају посебне правне личности у<br />међународноправном поретку, а које посједују способности да у своје<br />име преузимају права и обавезе у међународноправним односима, тј. у<br />међународном (јавном) праву. Матеј Савић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611167S https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3400 <p>У раду се истражује положај националних мањина у двије<br />важне егзистенцијалне сфере као што су здравствена и социјална<br />заштита. Аутор критичкој анализи подвргава како саму семантику<br />појмова и синтагми здравствена заштита, а нарочито социјална<br />заштита, сматрајући да њихово непрецизно значење и употреба више<br />скривају него што откривају чињенице и релације на основу којих је<br />могуће детектовати и дескриптовати стварни положај националних<br />мањина у постдејтонском друштву Босне и Херцеговине, тако и<br />праксу имплементације норми из тих сфера која би требало да им<br />обезбиједи примјену права која су нормирана. Наравно, у посебном<br />фокусу његове пажње су припадници ромске националне мањине за<br />коју он тврди да је у најрањивијем положају, да су њени припадници,<br />за разлику од припадника свих осталих националних мањина у БиХ,<br />највише, тачније: једини, дискриминисани а-pro-pos заштите њихових<br />права у областима здравствене и социјалне заштите, за шта нису<br />одговорне само институције и службе које се баве давањем услуга у<br />наведеним подручјима живота. Методом анализе садржаја правних<br />(устави, закони, конвенције, повеље, резолуције, подзаконски акти и<br />сл.) и политичких (извјештаји, оцјене, анализе, стратегије, акциони<br />планови и др.) докумената, те анализом реалних животних садржаја,<br />процеса, односа и догађаја у овововременом б-х друштву, аутор је<br />дошао до социолошки релавантних увида о стварном друштвеном и<br />правно-политичком положају националних мањина у БиХ, стању и<br />кретањима у областима здравства и социјалне заштите и јасно<br />формулисао закључак да припадници колективитета<br />националномањинске детерминације, изузев Рома, ни по чему нису у<br />подређеном положају у односу на припаднике конститутивних народа<br />постдејтонске БиХ.</p> Слободан Наградић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611189N https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3401 <p>Zdravstveni sistemi u Bosni i Hercegovini nalaze se pred izazovom<br />kako uspješno vršiti funkciju ostvarivanja zdravstvene zaštite i kako u<br />uslovima osiromašenja pružiti kvalitetne zdravstvene usluge, te brinuti o<br />očuvanju i unaprijeđenju zdravlja stanovništva. Socijalni rad posredstvom<br />socijalnih radnika kao profesionalaca u sistemu zdravstvene zaštite je na<br />udaru, jer su profesionalci osnovni resurs za funkcionisanje sistema.<br />Očekivano je da socijalni rad u zdravstvenom sistemu zauzima značajno<br />mjesto, te da je uloga socijalnog radnika u zdravstvenim sistemima Bosne i<br />Hercegovine velika i jasno definisana. U radu su predstavljeni rezultati<br />istraživanja koje je sprovedeno na području cijele Bosne i Hercegovine.<br />Populaciju su činile zdravstvene ustanove sa sva tri nivoa zdravstvene<br />zaštite koje zapošljavaju socijalne radnike, dok je uzorak bio ukupan broj<br />zaposlenih socijalnih radnika u sistemima zdravstvene zaštite u Bosni i<br />Hercegovini. Tokom istraživanja korištena je metoda ispitivanja, tehnika<br />anketni upitnik posebno kreiran za ovu namjenu. Rezultati istraživanja su<br />pokazali da se socijalnom radu u sistemima zdravstvene zaštite ne pridaje<br />dovoljan značaj, te da se socijalni rad ne posmatra kao bitan faktor u<br />postizanju i održavanju zdravlja kao fizičkog, zdravstvenog i socijalnog<br />blagostanja. Socijalni radnik kao profesionalac je marginalizovan. Veliki<br />broj ustanova zdravstvene zaštite nemaju zaposlene socijalne radnike što<br />upućuje na činjenicu da sistemi zdravstvene zaštite nisu prepoznali značaj<br />socijalnog rada kao profesije u očuvanju i unaprijeđenju zdravlja. Socijalni<br />radnici ne promovišu socijalni rad u zdravstvenom sistemu niti uvode nove<br />usluge u socijalnom radu u zdravstvenim sistemima.</p> Andrea Rakanović Radonjić Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611217R https://doisrpska.nub.rs/index.php/PLTA/article/view/3402 <p>Књига „Фикција и друштвена стварност: књижевност и наратив<br />као социолошки ресурси“ италијанског социолога Мариана Лонга,<br />ванредног професора на Универзитету у Саленту (Леће, Италија),<br />представља савремен осврт на међусобни однос социологије и<br />књижевности. Већ из самог наслова књиге видљиво је како аутор нема<br />намјеру да наведени однос проблематизује из перспективе социологије<br />књижевности, тј. да књижевност посматра као „специфичан предмет“<br />социолошког истраживања. Насупрот наведеном приступу, који за<br />већину социолога са нашег говорног подручја представља и једини<br />начин социолошке анализе и разумијевања књижевности, Лонго<br />пропитује да ли књижевност (може да) представља релевантно<br />„социолошко оруђе“ за спознају друштвене стварности, а самим тим и<br />њен однос према друштвеној стварности. Вођен тим наумом, кроз шест<br />релативно кратких поглавља, Лонго нас упознаје са историјским,<br />епистемолошким, теоријским и методолошким повезницама, али и<br />разликама, између књижевности и социологије.</p> Далибор Савић Copyright (c) 2017 ПОЛИТЕИА 2017-03-17 2017-03-17 6 11 10.7251/POL1611235S