ДА ЛИ ЈЕ ЊЕГОШЕВ ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ ТВРД ОРАХ ЗА СРЕДЊОШКОЛЦЕ?

Abstract

Безброј пута је поновљено да су све ријечи потрошене, а вје-
роватно је много више пута казано како ријеч има невјероватну
моћ да и најобичнијој појави из живота прида значај и учини је
вреднијом. Снага језика можда и јесте потрошена, ријечима се људи
разбацују, плагирају, остаје нам збирка фраза. Ни саучешће ни хвалу да-
нас не изричемо вјерујући у њихову снагу и искреност. Ипак, то није то-
лико до ријечи колико до испразности и истрошености оног ко је изгова-
ра. И обрнуто: ријечи „вода” и „лијепа” звуче обично, неузвишено. Али,
кад је патријарх Павле описивао једно своје путовање, поменуо је и неко
мјесто на коме је волио да се одмори и напије „лепе воде”. Нама који то
замислимо, док слушамо изречено, та вода чини се најчистијом,
најпиткијом, рајском водом. Ваљало би се данас, уз подсјећање на снагу
Његошевoг дјела, задржати и на тој двострукости језика, на моћи и
немоћи ријечи, која упућује на моћ и немоћ човјека или још конкретније,
на моћ и немоћ нас који у учионици препознајемо оба својства.