ПРИПОВЈЕДАЧ И ЊЕГОВА ОБЛИЧЈА КА ЈЕДНОЈ МОГУЋОЈ ТИПОЛОГИЈИ ПРИПОВЈЕДАЧЕВЕ ПОЗИЦИЈЕ У НАРАТИВНИМ ТЕКСТОВИМА

Abstract

Категорије приповједач и перспектива приповиједања посматране су и
размотрене у овоме раду у оквирима неких од најутицајнијих теорија припови-
једања у другој половини двадесетог вијека, периоду у коме је наратологија
стасала као самостална дисциплина и доживјела велики успон. Иако су нара-
тор и перспектива из које посматра догађаје које презентује у приповједном
тексту два засебна чиниоца, теоретичари различитих оријентација дозвољавају
њихово обједињавање у оквирима прецизно дефинисаног интерпретативног
приступа. У овоме раду су, укратко, колико је то било нужно за обраду насло-
вом задате теме, представљене теорије приповиједања Волфганга Кајзера, Веј-
на Бута, Франца Штанцла, Жерара Женета и Мике Бал. Указано је на њихове
идејне подударности и терминолошке разлике, као и на драгоцјена нијансира-
ња која назначава свака од посматраних приповједних теоријских платформи.
Садржајно и терминолошки ни једна од теорија приповиједања нема опште-
прихваћен статус, због чега се у раду залажемо за приступ који би интегрисао
добре стране сваке од њих, а занемарио оне које су оспорене усљед непримје-
њивости. С обзиром на значај наратора и његовог статуса у причи, чинилаца
који представљају услов њеног приповједног карактера, сачинили смо једну
могућу типологију позиције приповједача која се темељи на ставовима наведе-
них теоретичара књижевности. Као и сваки други вид теоријског уопштавања у
науци о књижевности и понуђена типологија има смисла само уколико је ин-
терпретативно примјењива и саобразна са разноврсном природом прозних
књижевних дјела.