СВЕТИ САВА У ОГЛЕДАЛУ СРПСКОМ

Abstract

Истина по којој живи одређена заједница – било да је зовемо митом, предањем
или завјетом – и сама је жива све док свака нова генерација својим искуством уче-
ствује у њој. Без тог учешћа, предање се издваја у аутономну структуру смисла која
је независна од нашег искуства и која почиње да егзистира независно од наше осје-
ћајности. У случају српске националне традиције темељно мјесто провјере живо-
творности предања јесте лик Светог Саве. На то упућује праћење културолошких
трансформација Савиног лика кроз историју и чињеница да је, упркос свим тим
трансформацијама, он успио да у колективној свијести народа остане упоришна
тачка грађења и очувања српског идентитета. Снага Савиног лика почива на задово-
љавању оног што је примарно у човјековом елементарном нагону за симболизаци-
јом – потребе да у нечему ширем од себе нађе ослонац за духовну грађевину коју
може да дијели са другима – и у том смислу Свети Сава представља почетну тачку
цјелокупног националног предања. Одржавање или поновно успостављање органске
везе са националним предањем у нашем времену захтијева додатни напор духа –
имагинативно учешће у специфично националној димензији предања која је најду-
бље и најбоље сачувана у остварењима српског књижевног тока, од српске усмене
поезије, преко Његоша и Радичевића, до врхунаца српске прозе и поезије 20. вијека
у дјелима Кочића, Андрића, Нога, Бећковића.