Апстракт: Од Сонета, датованог у 1959. годину (објављеног у књизи1963. године – другој по ауторовом „биобиблиографском реду“ – у збирци Метаклуталица), у поезији Матије Бећковића (још од доба двадесетогодишњака!), ја-вљају се кључни и пресудни мотиви „метка луталице“ и „очевог гроба“ (кенота-фа?) у „туђини“. Објављен више од четири деценије доцније – 1999. године – со-нет Нада (недатованог времена настанка), испјеван у истој форми као и рани Со-нет, показује се као друга (формална – сонетна) „стајна тачка“ у оквиру укупног Бећковићевог пјесничког опуса; а и у Нади су поново „на сцени“ онострани гробо-ви најмилијих, оних који се „воде под нестали“, мотив јагњета које је „озлопуталои обезгробљено“.Осим Иживљаторских сонета, које сагледавамо као „недопјевани“ сонет-ни вијенац (објављених у часопису Видици, 1959; непрештампаваних у књигама,све до „Сабраних песама“ 1990), пјесме Сонет и Нада остају – општеприхваћено– усамљени примјери сонетне форме у Бећковићевој поезији. Али, са друге стране– иако на први поглед то и није очигледно – Матија Бећковић је у укупном пјеснич-ком опусу створио и читав низ „прикривених сонета“, па чак и читав скривени со-нетни вијенац.
