ЗНАЧАЈ И УЛОГА ИРАЦИОНАЛНИХ ЧОВЕКОВИХ СНАГА У УМЕТНОСТИ И КУЛТУРИ

Abstract

Иако рана модерност наглашава веру у разум и рацио-
налне снаге у човеку, касни модерни мислиоци и уметници до-
лазе до револуционарних увида да управо ирационалне силе у
човеку јесу главне покретачке снаге у његовом целокупном
стваралачком опусу. Уметници и философи схватају да разум
има ограничавајућу улогу на човеково делање и понашање и да
нису једини који га детерминишу, него да нагони, страсти,
инстинкти се налазе у самој природи човека и као такви битно
га одређују. Овим се отвара проблем ирационалног који се, кроз
стваралаштво уопште, показује у својој сложености и вишеслој-
ности. Ниче први јасно на ово указује. Претерани рационализам
и интелектуализација доводе до уништења спонтаности које
покрећу културу и уметничко стваралаштво и вољу за прокреа-
цијом. Човек мора изнова у себи да пробуди инстинктивне ко-
рене властитог постојања. Дионисијски дух укорењен је у ира-
ционалном и он је извор креативности. Из тог разлога, сматра
Ниче, неки уметници ближи су истини од појединих философа.
Криза духа у којој се налази човек може се решити само ако се
човек суочи сам са собом и ослободи се свега онога што спутава
живот. Такво једно (само)преиспитивање могуће је и преко
уметности. Уметност постаје спас од истине. А уметник је тај
који афирмише живот тако што га демистификује. То су ура-
дили бројни уметници, међу њима и сам Достојевски, који је у
своме уметничком раду допро до најдубљих и најтамнијих де-
лова човекове душе. Тиме је заправо ослободио човека свега
онога што га је ограничавало да буде што јесте. С друге стране,
Фројд, као и Јунг, наглашавају значај и улогу несвесних сила у
човеку. Фројд не глорификује те силе, него указује на њихове
(аутодеструктивне) снаге погубне како по човека тако и по све
оно већ створено.