ВЕЛИМИР РАЈИЋ: ПЈЕСНИК СУМЊЕ И БОЛА (Импулси Ничеове филозофије у Рајићевој поезији)

Abstract

У раду се тумачи поезија Велимира Рајића (1879– 1915), пјесника који је за живота објавио једну књигу Песама и прозе (1908). Иако је у новије вријеме окарактерисан као пјесник „болећивог романтичарског сензибилитета“, у ње- говом опусу трагали смо за пјесмама које га сврставају у контекст нове пјесничке мисли, која је обиљежила прве де- ценије 20. вијека. У раду се анализирају пјесме у којима до- минирају мотиви везани за опроштај, егзистенцијалну не- моћ и самоуништење, те се сагледава пјесниково поимање Бога. Такође се разматрају трагови Ничеовог утицаја на Рајићеву поезију. Најприје, препознајемо их у пјесниковом односу према Библији. У Рајићевом стиху „Нема Бога!“, као да је одјекнуо Ничеов крик „Бог је мртав“. Ничеови импулси присутни су у химничности и екстатичности Рајићеве поет- ске мисли, која често води у патетику. Такође, у Рајићевом прихватању и слављењу бола, у његовој жудњи за снагом у боли, препознајемо ничеанску идеју посвећујућег бола. Велимир Рајић није познавао њемачки језик и Ничеа није могао читати у изворнику, па у раду указујемо на двије пје- сме Лу Андреас Саломе и на текст Милана Ћурчина, који су њемачког мислиоца могли приближити српском пјеснику.