ПРИЧЕ КОЈЕ ЧУВАЈУ СЈЕЋАЊЕ НА ЉУДЕ И ДОГАЂАЈЕ РОМАНИЈСКОГ ПОДНЕБЉА

Abstract

Истакнути културни, просвјетни и политички радник, подјед- нако посвећен сваком од ових послова, Слободан Ковачевић изградио је углед не само међу својим сународницима него и остварио бројне контакте и пријатељске везе са књижевницима и националним дје- латницима широм српских простора. Кажу да се у животу све деси у правом тренутку, кад смо сазрели за одређено учење. Тако је и аутор збирке приповиједака под знаковитим називом Е, мој соколе свој та- ленат за писање открио у зрелим годинама. То сублимирано искуство огледа се у способности запажања карактеристичних детаља и уми- јећу одабирања оног што је најбитније за живо приказивање датог до- гађаја или карактера. Мопасан је говорио да писац не тежи да пружи баналну фотографију живота него да нам да његову пунију, занимљи- вију, убједљивију слику, а то је управо остварено у поменутој збирци од двадесет приповиједака аутора Слободана Ковачевића. Збирка по- чиње приповијетком Е, мој соколе, а затим слиједе: Гивикт; Не враћај се, Јанко!; Заборави „хвала“; Реци да си шћела; Јосифова слика; Атар даиџа; Бајта над Ждријелом; Дјечаци не плачу; Гаринча; Намћор; Радоване, море ли ти коса?; Хлопта и коцка; Слушај вамо!; Јединица из креденца; Војничка слика; Зерина; Чекаћу те дуго; Акала неста; Откупљујемо само суво злато. Поријеклом ликова и аутентичношћу догађаја приповијетке су везане за ауторов родни крај и шире окру- жење, о чему свједоче изразити топоними Романија, Булози, Подви- тез, Сарајево, Ступ, Неџарићи, Раковац, Јасен... Као из старинске шкриње, отварају се пред читаоцем приче које љепотом једноставно- сти и концизности показују да ни неки дугачак ни разгранат наратив не би носио толико смисла и значења, толико истинског живота људ- ског. Још једном се показује да је форма кратке приповијетке веома подесна за времена у којима се брзо живи, брзо мисли, брзо умире.