СРПСКИ ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС

АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ПРИЛИКОМ ЗАУЗИМАЊА ТРЕБИЊА 1878. ГОДИНЕ И СУКОБИ СА УСТАНИЦИМА

Петар Милошевић — 2026-03-31

У овоме раду детаљно је приказан војни дио операција аустроугарске војске приликом окупације Босне и Херцеговине који се односи на Требиње. Одлукама Берлинског конгреса Аустроугарска је добила право да окупира провинције Босну и Херцеговину и да у њима заведе управу. Војне операције у Херцеговини водиле су се од почетка августа, па до краја септембра 1878. године. Требиње је било међу посљедњим већим мјестима које је пало под аустроугарску власт. Око самог града водиле су се двије веће битке (Гомиљани и Горица) између аустроугарских окупационих снага и муслиманских устаничких група. Сам град предао се без борбе. Такође, недалеко од Требиња водила се и борба за Клобук, посљедње устаничко упориште. Рад је настао према принципима савремене историјске науке, на основу објављених извора и релевантне литературе.

АРТУР ЕВАНС И УСТАНАК У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1875−1878. ОНОВРЕМЕНА БРИТАНСКА ПЕРЦЕПЦИЈА И ДАНАШЊА ИСТОРИОГРАФСКА ТУМАЧЕЊА ЊЕГОВИХ ДЈЕЛА

Тамара Раковић — 2026-03-31

Велика источна криза, која је започела устанком у Босни и Херцеговини 1875. године, била је саставни дио Источног питања које је у другој половини 19. вијека представљало значајан аспект европске политике. Очување Османског царства на Балкану било је од посебне важности за Велику Британију, која је, као поморска сила, жељела да одржи своју доминацију у Средоземљу уз помоћ Турака. Сходно томе, криза у Босни и Херцеговини привукла је и велику пажњу британског јавног мњења, гдје је, поред традиционално туркофилске струје, све више јачао и антитурски покрет предвођен либералима. Један од истакнутих представника тог покрета био је Артур Еванс, путописац и ратни дописник, који је извјештавао о догађајима у Босни и Херцеговини. У овом раду биће представљен утицај Евансових дјела на оновремено британско јавно мњење и њихов значај у каснијим историографским тумачењима устанка у Босни и Херцеговини 1875−1878.

ДНЕВНИК КОСТЕ ГРУЈИЋА – ИЗВОР ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ УСТАНКА 1875. ГОДИНЕ

Радован Субић — 2026-03-31

Коста Грујић (1846–1903) учествовао је као добровољац у Херцеговачком устанку од 18. августа до 28. октобра 1875. године. У том периоду био је близак сарадник Миће Љубибратића (1839–1889), дугогодишњег српског националног радника и борца за ослобођење од османске власти. Грујић се затим разишао с Љубибратићем и осрамоћен вратио у Србију. У жељи да објасни своје поступке, поврати изгубљену репутацију и одговори на нападе разних листова приредио је за штампу биљешке из дана проведених у Херцеговини. Међутим, због неповољних политичких околности ниједне новине у Кнежевини Србији нису жељеле да га објаве. Рукопис је деценијама касније приређен и објављен под насловом Дневник из Херцеговачког устанка (Од 6. августа до 16. октобра 1875. године). Циљ рада је да критички анализира овај историјски извор користећи досадашње научне резултате.

КЊИГА О ГЕНЕРАЛУ РАТКУ МЛАДИЋУ

Лазар Радан — 2026-03-31

У години када обиљежавамо тридесет година од краја Рата у Босни и Херцеговини, пред читалачком публиком, у издању Архива Војводине, појавила се књига Генерал Младић у српској јавности: студија случаја – новосадски Дневник 1992–1995. аутора историчара мср Немање Вујића.

СТРАДАЊЕ СРБА У МОСТАРУ 1992–1995.

Петар Милошевић — 2026-03-31

Књига „Кʼо ружан сан, задњи пут погледајте град“, аутора истакнутог историчара млађе генерације Предрага Лоза говори о „Злочинима над Србима у Мостару и околини (1992-1995)“ како је то и сам аутор навео у поднаслову. Мостар је непресушна инспирација бројним књижевницима, умјетницима, културним дјелатницима, научницима, љубитељима писане ријечи, па и историчарима.

ПЕРЦЕПЦИЈА ИСТОРИЈСКОГ ДОГАЂАЈА КРОЗ ФИЛМ И КРОЗ ИСТОРИЈСКЕ ИЗВОРЕ. ФИЛМ „БОЈ НА КОСОВУ“

Зорана Праштало — 2026-03-31

У раду је приказано како филм снажно осликава народни наратив, на рачун историјске прецизности. У академском и педагошком дискурсу, филму се не придаје довољно пажње, нити му се приступа са неопходним критичким одмаком. Рад представља анализу филма „Бој на Косову“ (1989) у контексту односа историјских извора (домаћих и страних) и народног предања. Циљ истраживања је испитивање вјеродостојности приказаних историјских чињеница и улоге филма у формирању колективне свијести и сјећања, посебно међу младима. Резултати указују да се колективна представа о боју више ослања на предање него на историјске податке. Историчари имају дужност да у настави критички интерпретирају овакве садржаје, ради разумијевања стварне историјске основе националног мита. Актуелност ове анализе додатно појачава чињеница да је у току снимање новог филма о Косовском боју. Упоредно сагледавање ова два филмска остварења, показаће да ли је приступ и кориштење историјских чињеница, сазрео за непуне четири деценије. Компаративна анализа може имати велики значај за разумијевање савремених приступа изучавању историје, начину обраде извора, као и улоге филмске умјетности у формирању културне меморије.

ОЗРЕНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД – ИЗМЕЂУ КОЛАБОРАЦИЈЕ И ЗАШТИТЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА

Анђела Нешковић — 2026-03-31

Циљ овог рада је да се, на примјеру Озренског четничког одреда, прикаже сложеност феномена колаборације на тлу окупиране Југославије у Другом свјетском рату. Посебна пажња усмјерена је на узроке који су довели до потписивања споразума Озренског четничког одреда са властима Независне Државе Хрватске (НДХ) у мају 1942. године. Истраживање је првенствено засновано на поређењу извора различитог поријекла. Непоштовање споразума од стране озренских четника се у пракси манифестовало кроз наставак отпора, што је укључивало систематске саботаже на жељезничкој мрежи, нападе на усташке и домобранске формације, те директан сукоб са њемачким снагама током операције Враг III. Чин колаборације у овом случају може се довести у везу са настојањима да се српско цивилно становништво заштити од репресалија и страдања. У раду се указује на то да дјеловање Озренског четничког одреда не треба посматрати искључиво кроз призму сарадње са окупатором, већ га треба сагледавати у ширем историјском контексту.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У СРБИЈИ КРАЈЕМ 19. ВЕКА: АНАЛИЗА ПОПИСА СТАНОВНИШТВА ИЗ 1890. ГОДИНЕ

Александра Вулетић — 2026-03-31

Рад се бави досељеницима из Босне и Херцеговине у Србији на основу података из пописа становништва Србије из 1890. године. У уводном делу рада разматран је значај пописа за проучавање миграционих кретања крајем 19. века, а потом је дат осврт на историографску и сродну литературу која се бави овом тематиком. Тежиште рада је на презентацији и анализи резултата пописа из 1890. године који се односе на становнике Србије рођене у Босни и Херцеговини: њихову бројност, регионалну расподелу, структуру према полу и типу насеља у којима су живели.

О ПОПИСУ СТАНОВНИШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1851/52. ГОДИНЕ

Нино Делић — 2026-03-31

Попис Босне и Херцеговине 1851/52. године, био је први општи попис становништва спроведен у овој османској провинцији у 19. веку. Због политичких неприлика у Босни током прве половине истог столећа, упркос другачијим плановима власти у Цариграду није било могуће организовати сличан попис и раније. Први озбиљнији процес пописивања становништва у Босни и Херцеговини започео је још 1847. године за време Тахир-паше али није установљено ко- лико је исти био успешан нити су познати његови резултати. Нови и успешнији подухват пописивања иницирао је Омер-паша Латас у лето 1850. године. Попис, који је у трајао бар од 1850. све до 1852. године, никада није званично објављен нити су до недавно били познати подаци за микролокалитете. Сходно објављеним оригиналним пописним књигама попис је био свеобухватан што се тиче мушке популације, не изостављајући ниједну старосну групу или верску заједницу. Устаљено мишљење да је на попису евидентирано знатно мање становника него што их је реално било у Босни и Херцеговини не може се објаснити методолошким приступима већ је нужно тражити грешку на другом месту.

ОСЛОБОЂЕЊЕ НИКШИЋА 1877. ГОДИНЕ У ДЈЕЛИМА САВРЕМЕНИКА

Срђан Ратковић — 2026-03-31

Историја односа Османског царства и Црне горе испуњена је готово константним сукобима. Један од тих сукоба, узрокован устанком у Херцеговини 1875. године, довешће до дуго чеканог ослобођења Никшића, чије узроке, ток и посљедице настојимо представити у овом раду према свједочењу савременика и учесника опсаде из 1877. године. Рад је настао на основу ондашње периодике, писама дописника Манчестер Гардијана, аутобиографије америчког новинара, путописца и дописника Тајмса, извјештаја османског чиновника у Никшићу за вријеме опсаде, те мемоара црногорског владара и његовог војводе. Датуми у раду су дати по новом календару, док су у поменутим изворима кориштени датуми и по старом и по новом календару.

ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНИЦИ, ЦРНА ГОРА И АУСТРОУГАРСКА ОКУПАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1878. ГОДИНЕ

Славиша М. Вулић — 2026-03-31

Неиздржљив економски притисак, као и тежња за слободом, подстакли су српско становништво у Херцеговини да средином 1875. године подигне устанак против османских власти. Након почетног негодовања књаза Николе Петровића, кључни савезник устаницима је постала Црна Гора која је од јуна 1876. и сама ушла у рат са Турском, тежећи да припоји побуњену област све до Неретве. Ратни успјеси против османске војске нису јој у томе много помогли, пошто се плановима о проширењу супротставила Аустроугарска која је на Берлинском конгресу добила право да окупира Босну и Херцеговину. Приморан да са њом сарађује, црногорски кнез онемогућио је херцеговачким устаницима да пруже отпор окупационим трупама, а потом, почетком октобра 1878, на Горичком пољу, извршио предају њихове војске и наоружања аустроугарском генералу Јовановићу.

ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК – ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ СРПСКОГ НАРОДА 1875–1878. ГОДИНЕ

Александар Растовић — 2026-03-31

Рад је посвећен, узроцима, последицама и историјском значају Херцеговачког устанка којим је отворена Велика источна криза као једна од најзначајнијих фаза у решавању Источног питања у 19. веку. Устанак је означио важну преломницу у модерној историји српског народа. Започет као догађај локалног карактера врло брзо је превазишао оквире Херцеговине проширујући се на Босну и остале делове Балканског полуострва. Велике силе, првобитно незаинтересоване, убрзо су уочиле да устанак, уколико не дође до његовог окончавања, може угрозити њихове интересе на Балкану. У том смислу предузето је више дипломатских иницијатива како би се устанак што пре окончао, али су оне остале безуспешне. Србија и Црна Гора подржавале су право српског народа у Херцеговини на слободу. У том смислу Србија је објавила рат Османском царству 1876. године у којем је поражена. У међувремену је и Русија, вођена својим интересима на Балкану, заратила са Османским царством 1877. године. У рат се на страни Русије исте године укључила и Србија. Ратна дејства окончана су најпре потписивањем Санстефанског мира, а затим су одлуке овог мировног уговора ревидиране на Берлинском конгресу када је Русија истиснута са Балкана. Берлински конгрес био је важан за Србију јер је она на њему добила независност, међународно признање и територијална проширења. Првобитни циљеви српског народа у Херцеговини и Босни да стекне слободу и повеже се са Србијом нису уродили плодом. Ипак, Херцеговачки устанак је означио покушај српског народа у Босни и Херцеговини да остваре вековни сан националног ослобођења и уједињења.

ДОДАТНО УЧВРШЋЕН ТЕМЕЉ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ИСТОРИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ III

Остоја Раилић — 2026-03-31

Трећи том Атласа злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата изашао је у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица 2024. године. Трећи том односи се на 1994. годину.

ПРОШЛОСТ КОЈА СЕ ПАМТИ

Милош Ернаут — 2026-03-31

Зборник радова под називом Срби у Босанској Крајини – сеобе, ратови и страдања састоји се од деветнаест научних радова, који су излагани на истоименом научном скупу одржаном, по благослову епископа бихаћко-петровачког Сергија, 28. и 29. септембра 2024. године у Стројицама код Шипова. Радови су посвећени историји српског народа у Босанској Крајини, тачније периоду од Аустријско-турског рата (1788–1791) па све до краја Одбрамбено-отаџбинског рата (1992–1995).

МИНХЕН 1972. – ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ КОЈЕ СУ ПРОМИЈЕНИЛЕ СВИЈЕТ (КОНТРОВЕРЗЕ, ТРАГЕДИЈА И ТРАЈНЕ ПОСЉЕДИЦЕ)

Славојка Бештић-Бронза — 2026-03-31

Двадесете по реду Љетне олимпијске игре у Минхену, одржане између 26. августа и 11. септембра 1972. године, биле су замишљене да се ведрином, отвореношћу и промоцијом мира, наглашено поставе као антитеза нацистичкој Олимпијади у Берлину из 1936. године. Игре су у разним аспектима промијениле не само тадашњи свијет, него су утицале на савременост и педесет година након одржавања. Овај рад испитује њихову посебност и утицај у времену одржавања и у деценијама које су услиједиле. Анализираће се главне контроверзе везане за Игре, са посебним акцентом на масакр над једанаест израелских спортиста и тренера, као и његове шире импликације, у виду детектовања безбједоносних пропуста организатора, улагања у безбједност спортиста на будућим спортским такмичењима, комерцијализацију и политизацију спорта, те спорну одлуку о наставку Игара. Истраживањем релевантних историјских извора из Архива Међународног олимпијског комитета, литературе и штампе, овај рад ће показати како су Олимпијске игре у Минхену из темеља трансформисале олимпијски покрет, те успоставила нове стандарде у борби против тероризма.

ЋУТАЊЕ УПРАВЕ У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ УПРАВНОМ ПРАВУ (1930–1956)2

Марко Ромић — 2026-03-31

Циљ овог рада је да детаљно анализира институт „ћутања управе“ у два кључна историјска управнопроцесна закона која су утицала на развој цјелокупног српског управног права, а то су Закон о општем управном поступку из 1930. године и Закон о општем управном поступку из 1956. године. Оба закона представљају основе за уређивање управног поступка у различитим друштвеним и политичким околностима – први је донијет за вријеме монархије (Краљевина Југославија), а други у вријеме републике (Социјалистичка Федеративна Република Југославија). Истраживање се фокусира на утврђивање како су те двије кодификације регулисала ћутање управе и какве су посљедице ове одредбе имале по права грађана. Поред тога, у завршном дијелу рада биће извршено кратко поређење са важећим Законом о општем управном Републике Српске из 2002. године и Законом о општем управном поступку Републике Србије из 2016. године, са циљем процјене да ли је и како савремени законодавни оквир унапријеђен у односу на претходна нормативна рјешења.

СУДБИНА ТУРСКИХ САКРАЛНИХ ОБЈЕКАТА У ПРОЦЕСУ СТВАРАЊА МОДЕРНИХ ДРЖАВА БАЛКАНСКИХ НАРОДА У 19. ВЕКУ

Кристина Јоргић Степановић — 2026-03-31

У оквиру теорије деосманизације и њених хронолошких оквира, рад се бави судбином џамија као турских сакралних објеката у периоду ослобађања Грчке, Србије, Црне Горе и Румуније од турске власти, односно у процесу стварања њихове државне независности. Осврћући се на методолошке проблеме и изазове приликом проучавања турског културног наслеђа на Балкану, у раду је посебна пажња посвећена односу периферија – центар, који је од кључног значаја за разумевање стила провинције у наративу османске/ турске културне историје. У циљу стицања нијансираније слике судбина џамија на Балкану, дати су многобројни примери који сведоче њиховој физичкој деструкцији, конверзији у хришћанске храмове као и позитивним примерима пренамене.