У овом раду аутор покушава одредити допринос религије на појаву медицине и развој медицинске етике. Почетак медицине у западним и источним културама објашњава се митолошки. У Индији морал индијских љекара одређен је хиндуистичким концептом карме и осмоструким путем будизма. Морал кинеских љекара условљен је етиком конфучијанства и даоизма. Значајан је утицај аврамовских религија на праксу средњовјековне медицине. Са новим вијеком медицина се професионализује, а медицинска етика секуларизује. Уочен је антагонизам између религије и медицине, али исто тако и мјесто њиховог преплитања. Аутор установљује да је теолошки допринос појави биоетике неправедно маргинализован. Разматрање односа између религије и медицине конструктивнo је за медицинску етику у погледу стручног образовања, научног истраживања и клиничке праксе.
