КЊИГА О СТВАРАЊУ „НАЦИЈЕ С ГРЕШКОМ“

Александар Раковић, Црногорски сепаратизам, Београд: Катена мунди, 2019, стр. 340

Abstract

Нација у свој својој вишезначно- сти настаје у сложеном процесу који захтијева вријеме и једна од њених карактеристика је заједничко сје- ћање, заједничка прошлост. Про- шлост Црне Горе од теократије (1697–1852), преко кнежевине (1852– 1910) до краљевине (1910–1918) уз све своје специфичности била је несумњиво српска, док је Косов- ски завјет био водиља црногорских владика и владара. Године 1848, док су револуционарни покрети потре- сали Европу, Петар II Петровић Његош (1813–1851) предложио је да се након „остварења најважни- јег задатка“ – ослобођења Српства и уједињења у новој држави подијели духовна и свјетовна власт. Црногор- ски владика отишао би тада у Пећку патријаршију а „кнез српски у При- зрен“. Одрицање од владичанског трона и узимање свјетовне титуле кнеза од стране његовог насљедника као и потоња династичка супарни- штва нису промијенили схватања да бити Црногорац истовремено значи и бити Србин.