Одјеци Србије, Источног питања и балканских ратова у Шпанији (1876–1914)

Abstract

Рад има за циљ да испита опште карактеристике присуства и перцепције „Источног питања“ и балканских ратова (1912–1913) у шпанској публицистици у назначеном историјском периоду. Премда неутрална, без непосредног интереса у територијална питања на Балкану, недовољно упозната са прошлошћу Јужних Словена, Краљевина Шпанија (El Regno de España), држава богатог дипломатског искуства, с великом пажњом испратила је војне сукобе балканских хришћанских држава са Османским царством – од Руско–турског рата (1877–1878), до балканских ратова (1912–1913), касније и сам Велики рат. „Откривање“ и приближавање непознатог балканског геополитичког простора шпанској јавности у главној мери постигнуто је захваљујући деловању ратних дописника, путописаца (попут Васка Ибањеза), интелектуалне елите (Емилио Кастелар, Енрике Дупуј де Ломо, Унамуно и многи други), конзуларно–дипломатског особља (поред Грчке и Османског царства, Шпанија све до почетка друге деценије XX века са преосталим балканским државама није имала формалне дипломатске односе, изузимајући поједина конзуларна представништва), у мањој мери и преко француских публикација, чија дистрибуција у Шпанији није била занемарљива. Један део интелектуалне елите Шпаније о политичким кризама на Балкану у време анексије Босне и Херцеговине (1908) и ратова са Турском, односно Бугарском (1912–1913) писао је у оквиру проучавања и тумачења узрока Првог светског рата; Србија јe у том сукобу обезбедила значајан допринос победи Савезника, док је Шпанија задржала неутралност, уз „узрујано“ јавно мнење, подељено на присталице Савезника (aliadófilos) и тзв. германофиле (germánofilos). Симболичка, метафизичка паралела пораза Османског царства пронађена је у парадигми католичке Реконквисте, политичком, али не и културном, крају ислама на Иберијском полуострву крајем XV века: стратишта Куманова и Једрена у димензији библијског испуњења светог рата као нове Гранаде. Мањи део рада обухвата кратку анализу присуства сукоба са Османским царством у латиноамеричким политичко-књижевним часописима и брошурама; већи део Латинске Америке тог времена очувао је снажне, непокидане везе са шпанском културом и шпанском интелектуалном јавношћу.