Црно-бијела слика пропаганде: Сребреница, 12. април 1993. године

Abstract

Иако је пропаганда дефинисана као настојање да се код других промијени мишљење и понашање, јасно је да је кориштење њених метода постало готово неизбјежно током ратних дејстава. На основу доступне архивске грађе и литературе у овом раду су анализирани примјери кориштења метода црне и бијеле пропаганде за два догађаја која су се одиграла 12. априла 1993. године у Сребреници. Методи поменутих врста пропаганде, засновани на истинитости информација са једне стране, или на манипулацијама са друге, могу оставити дугорочне посљедице на историјско памћење и историографију. Први примјер је везан за догађај у коме су убијени полицајци Министарства унутрашњих послова Републике Српске 12. априла 1993. године, па је као такав постао материјал за бијелу пропаганду, не оставивши за собом већих трагова. Међутим, други примјер, који се односи на гранатирање школског игралишта у Сребреници, показао се као одлична платформа за употребу метода црне пропаганде, створивши парадигму дугог трајања.