ТОПОЛА

СТРАДАЊЕ МОЈЕ ПОРОДИЦЕ

Небојша Вукајловић — 2026-05-20

Рођен сам 24. августа 1942. године у Лакташима. Отац ми се звао Љубомир (рођ. 1920), а мајка Невенка (рођ. 1920). Живјели смо у селу Јаблан Козарски, који је био насељен српским живљем, док је у селу Јаблан Трнски живио хрватски живаљ. Мој отац је имао два брата, сестру и оца, а мајка му је била умрла прије почетка рата, док је моја мајка имала двије сестре, оца и мајку. Моји родитељи су се вјенчали 1941. године. Бавили су се пољопривредом. Мајчини родитељи су се звали Анка и Обрад а сестре Десанка и Босиљка. Очев отац Петар је заклан у селу Пријаковци код Бање Луке, а очев
брат Душан је завршио у неком логору у Аустрији, околина Беча, док је његов брат Ратомир преживио рат. Иза Душана остала је супруга и двоје дјеце.

Сјећање на Јована Трнинића

Неда Спасенић Трнинић — 2026-05-20

Јован Трнинић рођен је 1930. године у Маховљанима. Фотографија коју прилажем начињена је 1931. године, а поред њега су његове тетке Вука и Зора. Дјечака су убиле усташе 7. фебруара 1942. године у покољу у селу Дракулић.

Због чега је потребно извршити преиспитивање пописа „Жртве рата 1941–1945“ из 1964. године?

Владимир Бурсаћ — 2026-05-20

Југословенска историографија на питање укупних жртава рата 1941–1945. г. није одговорила на документован и научно
прихватљив начин. Много је писано на ту тему, најчешће у полемичком маниру и за дневнополитичке или идеолошке потребе. Једини до сада објављени потпуни попис стварних губитака на простору Југославије је попис „Жртве рата 1941–1945“. Овај попис је настао 1964, али је објављен тек 1992, пошто је Савезна пописна комисија сматрала да нема потребан квалитет. Овај рад је покушај упоређивања списка жртава за насељено место Грмуша, општина Бихаћ, и укупног броја жртава у том месту добијеног методом поименичног пописивања. Током анализе добијених резултата, извршена је статистичка обрада. У раду су документовано представљени потврђени подаци пописа жртава, као и очекиване непрецизности овога пописа (дуплиране особе, врста и број погрешних података за стварне особе, особе жртве рата које се у списку не налазе...) са циљем доприноса у стварању методологије за даљи рад на преиспитивању пописа „Жртве рата 1941–1945“.

СТРАДАЊЕ СРБА У ВОЋИНУ 1942. ГОДИНЕ

Сања Црнобрња — 2026-05-20

Воћин је варошица подно Папука, у западној Славонији. Срби овај простор насељавају од давнијих времена него што се у уобичајеној историографској литератури назначује, јер археолошка истраживања на простору Славоније су вршена спорадично, никад нису довољно анализирана, објављивана и етнички опредељива на на прави начин. Како постоје трагови насељавања Срба у Далмацији и Лици у раном средњем веку, тако се може претпоставити да је Срба било у истом периоду и у Славонији, као што су насељавали и простор данашње Босне и Херцеговине, најкасније од времена сеобе народа. Свакако да усмена књижевност свих Срба на простору Хрватске, која се дубоко темељи на теми косовског боја, то и доказује уз сво тумачење „старијих слојева“, односно мотивакоји указују на локалне специфичности културе Срба у Хрватској. Од средине 16. века Србе у Славонији можемо пратити кроз историјске изворе до данашњих дана.

Злочини над Србима у Саници – „усташком Алказару“током Другог свјетског рата (фотографије и сјећања)

Доц. др Никола Ожеговић — 2026-05-20

У овом раду дајемо на увид стручној и широј јавности неколико фотографија жртава и свједока геноцида који је Неза
висна Држава Хрватска спровела над Србима на подручју некадашње општине Саница (Босна и Херцеговина) као и одговарајућа сјећања. Трагање за документима, фотографијама и сјећањима на ратно вријеме у живописној Cаничкој долини имало је за циљ да подсјети на велико страдање српског народа на подручју Грмеча и да обогати изворну основу за истраживања и меморијализацију геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (1941–1945). До фотографија жртава је изузетно тешко доћи, с обзиром на уништавања домова и материјалне имовине Срба како у Другом свјетском
рату тако и након пада Саничке долине под муслиманску власт, 16. септембра 1995. године. У оквиру тротомног зборника Срез Кључ у НОБ 1941-1945, који је излазио у периоду 1981–1983, објављен је низ фотографија предратних шумских радника у Грмечу, партијских активиста, погинулих бораца, народних хероја, важних локалитета из НОБ-а, неколико фотографија локалитета на којима су усташе вршиле масовна убијања „недужних људи“ и сл., али без иједне фотографије неке од цивилних жртава са подручја читавог среза. То нам је представљало додатан мотив да потражимо и сачувамо бар
неке од фотографија и докумената српских страдалника.

Илићи из Клековаца

Јасна Илић — 2026-05-20

Чукундјед Душан Илић, родом из Каћа, са породицом се доселио у село Клековце. Претпостављамо, прије Првог свјетског рата, али колико раније и када тачно, то остаје непознато. Допао му се дубички крај, те је одлучио купити земљу и преселити породицу. Шта су заиста били мотиви доласка, такође остаје непознато. Очигледно је да су били обични сељаци, који су живјели од земље и стоке, па им је плодна дубичка раван пружила могућност да се наставе бавити земљорадњом и сточарством.

Усташки злочини у селу Бравску почињени током љета 1941.

Милош Ернаут — 2026-05-20

Аутор у раду представља, на хронолошки начин, усташке злочине геноцида почињене над српским становништвом села
Бравска током љета 1941. године, током којих је, у више наврата, мученички пострадало неколико стотина ненаоружаних цивила. Усташки злочини у Бравску на најсвирепији начин осликавају монструозну политику Независне Државе Хрватске, која се огледала у планском уништавању српског цивилног становништва. Осим класичних убистава, злочини у Бравску обиљежени су и масовним спаљивањем живих српских цивила, укључујући старце и тек рођену дјецу. Злочини у селу Бравску заувијек су промијенили демографску слику овога села и трајно нарушили међуетничке односе у овом подгрмечком крају.

ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА У СЕЛУ СЛАБИЊА: СТРАДАЊЕ ПОРОДИЦЕ БИУКОВИЋ

Тања Тулековић — 2026-05-20

Село Слабиња на лијевој обали ријеке Уне, у Републици Хрватској, најстрадалније је село са подручја општине Хрватска
Костајница, којој је тада припадало. Убијено је 47,8% пријератног становништва. О незамисливом страдању Слабињчана свједочи и страдање породице Биуковић, чије је патње забиљежила Драгица Кесић, унука Ђуре и Драгице Биуковић.

СТРАДАЊЕ ПОРОДИЦЕ ВИДА ЧУПИЋА ИЗ СЕЛА ТРНОВАЦ

Данило Карапетровић — 2026-05-20

Тринаестог фебруара 1942. године у село Доња Јурковица дошао је један вод партизана са командиром Миланом Качавендом да се одморе од борбе. Смјестили су се у двориште Јована Карапетровића, који је одведен у заробљеништво у Њемачку, док је код куће била његова супруга Марта са петоро дјеце и свекрвом Станом. Међу партизанима био је и Мартин брат Раде Чупић. У том тренутку стигла је вијест из села Трновца да је Црна легија побила цијелу породицу Вида Чупића која је и породица Марте и Раде Чупића. Убијен је домаћин Вид, снаха Ружа и дјеца Драгоја, Илија и Савка. Раде је са једним одјељењем бораца и командиром одмах отишао да провјери ту вијест. Када су ушли у кућу Вида Чупића, ко
мандир Качавенда прекорачио је преко прага и стао у крв побијених. Једна је дјевојка стајала уза зид, а била је мртва. У несвијести са мртвим дјететом у наручју, лежала је у локви крви мајка Миља, са једним избијеним оком. Недалеко од куће сахрањени су сви, онако без ичега, у једну гробницу. Рањена жена, Видова Миља, добила је прву помоћ и склоњена је на сигурно мјесто.

СТРАДАЊЕ МОЈИХ ПРЕДАКА

Славица Кукић — 2026-05-20

Трагом вијести да сакупљате фотографије логораша Концентрационог логора Јасеновац ради стварања музејске збирке и/или поставке, а у знак сјећања и одавања пијетета логорашима, шаљем вам фотографије мога дједа и прадједа, пошто су обојица били логораши тог логора. Мој дјед, Урош Кукић, и његов отац Столе, ухваћени су у селу Романовци 1942. године. Дјед Урош (1905–1974) је након неколико мјесеци задржавања у логору, а пошто је био млад и здрав, послан
возом у Аустрију у рудник на рад, те је срећом преживио и вратио се кући по завршетку рата. Прадјед Столе (1882–1944) није преживио. Убијен је утапањем у ријеци Млака, везан жицом за руке и ноге, леђима о леђа са другим несрећним логорашем.

СЈЕЋАЊЕ МИЛЕ СТИЈАКА

Тања Стијак — 2026-05-20

Мој дјед Миле рођен је 1931. године у селу Брекиња, Срез Босанска Дубица. Одрастао је у сеоској, вишечланој породици. Његови родитељи Стево и Стеванија (рођ. Илић) имали су десеторо дјеце: шест кћери и четири сина. Милино дјетињство прекинуо је Други свјетски рат, када се заједно са својом породицом нашао у козарачком збјегу. Након завршетка офанзиве, заробљени су и спроведени прво у сабирни логор Церовљани, а потом у Концентрациони логор Јасеновац.

СЈЕЋАЊЕ МОГ ОЦА НА ЛОГОР СИСАК

Здравка Тривунић — 2026-05-20

Мој отац, Јово Тривунић (1928–2014), родом из села Слабиња, као четрнаестогодишњи дјечак, заједно са сестром која је тада имала непуних девет година, одведен је у логор Сисак. То је било у августу 1942. године. Усташе су прошле кроз село и све становништво отпремиле у логор Стара Градишка. Мој отац је запао у депресивно стање јер је био измучен и гладан а у Градишци се дијелило покварено кухано брашно. Осјетљив и неотпоран, бјежао је у други крај логора да не осјећа тај ужасан мирис хране. Његова млађа сестра бринула је о њему, и ако би негдје добила корицу круха, давала је њему иако је и она била гладна. Након четрнаест дана усташе су раздвојиле мајке од дјеце. Жене су остале у логору или су транс
портоване у Њемачку на рад, а дјецу су возом депортовали у логор за дјецу у Сиску.

ИЗЈАВЕ СА СУЂЕЊА ТАДИЋ НИКОЛИ „ШИШИ“

Тања Тулековић — 2026-05-20

Један од најсвирепијих усташких кољача са Дубичких кречана је Никола Тадић звани „Шишо“. Његова злодјела описана
су у стручној литератури. Овом приликом аутор доноси изјаве из архиве Јавне установе „Спомен-подручје Доња Градина“. Ради се о грађи која није инвентарисана.

Српска војна гробља на ратном гробљу у њемачком граду Регензбургу

Др Дарио Видојковић — 2026-05-20

Након инвазије нацистичке Њемачке на Краљевину Југославију 1941. године многи припадници краљевске војске, у
највећем броју Срби, одвођени су у ратно заробљеништво у Њемачку. У тамошњим заробљеничким логорима, многи од њих су страдали и сахрањени су на ратним гробљима по Њемачкој. О судбини многи од њих се у отаџбини данас мало зна или је чак скроз непозната, због чега је битно да се друштво у Србији као и у РС бави о том њиховом судбином, како би били отргнути од заборава. Уједно, једна таква култура сјећања, која би се спроводила заједно са њемачким властима и невладиним удружењима, посебно Њемачким народним савезом за бригу о ратним гробовима, могла би допринијети и зближавању и бољем међусобном разумијевању између Срба и Нијемаца.

Избегличка деца у Српским избегличким домовима у Матарушкој Бањи 1942. године

Др Љубинка Шкодрић — 2026-05-20

Током читавог Другог светског рата бројне избеглице из различитих крајева разорене Краљевине Југославије тражиле
су уточиште у окупираној Србији. У циљу њиховог организованог збрињавања 1941. године је основан Комесаријат за избеглице и пресељенике, под чијим покровитељством Српски избеглички домови у Матарушкој Бањи од 3. јуна 1942. почињу са пријемом избегличке деце. Брига о изнемоглој и болесној деци била је комплексна и обухватала је смештај, исхрану, лечење, школовање, васпитавање и организовање њиховог слободног времена. Од јуна 1942. до јануара 1944. у домовима у Матарушкој Бањи збринуто је 3.445 штићеника. Највећи прилив деце, већином са подручја Независне Државе Хрватске, која су побегла од терора усташа, забележен је током друге половине 1942. године. У највећем проценту ради се о српској деци.

Oпроштајна писма цивила стријељаних 1942. године из Добојског среза

Мирко Цвијановић — 2026-05-20

По проглашењу Независне Државе Хрватске почињу прве репресивне мјере против српског и јеврејског становиштва, а
масовни злочини крећу послије 25. априла 1941. године, када је донесен закон о забрани употребе ћирилице, да би потом услиједила законска одредба о прелазу са једне вјере на другу, док је 27. маја донесена законска одредба за одбрану народа и државе. Њемачка војска улази у Добој 15. априла 1941. године из правца Тешња, да би, након подјеле територија између сила побједница, град ушао у састав Независне Државе Хрватске. Један од челника усташког покрета у Добоју био је и жупник др Драгутин Камбер. Поред тога што је био жупник, он је био један од главних усташких вођа у До
боју. Његово најпознатије дјело је било што је захтијевао да се сруши споменик који је био посвећен српским жртвама Добојског логора из Првог свјетског рата.

Усташки злочини над Србима у селима моштаничког Поткозарја новембра 1941. године

Мирко Димић — 2026-05-20

Усташки злочини над Србима почињени су у селима која се налазе у близини манастира Моштаница код Козарске Ду
бице. Становници села Котурови, Горњоселци, Бјелајци, Маглајци, од љета 1941. године били су изложени усташком терору, који је у новембру 1941. године имао свој врхунац за прву ратну годину. Све жртве су српске националности и искључиво су убијани због своје етничке и вјерске припадности.

Логорски досије Милана Стојнића

Мирко Димић — 2026-05-20

Иницијатива о сакупљању докумената, фотографија и предмета из 2016. године, коју је покренула Јавна установа «Спомен‒подручје Доња Градина» и данас је активна и континурано даје резултате. Подигнута је свијест становништва који из својих породичних архива уступају установи оригиналне документе, копије или у електронском формату, на чување или објављивање. Многи заробљени Срби током Козарске офанзиве, љета 1942. године, депортовани су у нацистичке логоре. Један од таквих логора био је и Шталаг II Д, који се налазио у Померанији (Источна Њемачка), данашња Пољској. Судбина Милана (Стеве) Стојнић из села Фурде, општина Козарска Дубица,једна је од многобројних судбина Срба са Козаре тог времена који су депортовани у нацистичке логоре.

КРВАВИ 13. МАРТ 1942. ГОДИНЕ У СЕЛУ ДОЊА ЈУРКОВИЦА

Данило Карапетровић — 2026-05-20

Село Доња Јурковица 13. марта 1942. године задесио је страшан злочин усташа: група од седам усташа, које је предводио злогласни Мирко Ганић из села Ужара, извршила је ликвидацију недалеко од куће Теде Стојчића. Стријељани су:
1. Теде (Стевана) Стојчић, домаћин р. 1897. године
2. Остоја (Станка) Врховац р. 1896. године
3. Стоја (Остоје) Врховац р. 1898. године
4. Стоја (Пилипа) Салдум р. 1895. године
5. Симеун (Станка) Салдум р. 1898. године
6. Игњатија (Миће) Врховац р. 1891. године
7. Мира (Стојана) Поповић р. 1931. године
8. Пилип (Које) Салдум р. 1895. године