ВЕКТОРСКЕ ЗООНОЗЕ КОЈЕ МОГУ ДА УГРОЗЕ РЕГИОН ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

Abstract

Први Факултет ветеринарске медицине основан је у Француској (Лион) 1762. године, у намери да се спрече циклични таласи појављивања куге говеда почетком 18. века у Европи. Три века касније сведоци смо да инфективне болести и у оквиру њих зоонозе, не само да не могу да се искорене у регионима где се појављују ензоотски већ и да њихово ширење представља реалну претњу и за удаљене регионе света. Посебан сегмент науке о заразним болестима чини група зооноза које се преносе векторима. Ради се о бројним инфективним болестима животиња и људи, чији се узрочници преносе инсектима и артроподама при чему се у неким случајевима, вектори појављују као прави домаћини и резервоари изазивача зооноза. До пре две деценије појава грознице Западног Нила (West Nile fever) у регионима света где се ова зооноза појаљивала ензоотски и ендемски (на пример Афрички континент), није заокупљала пажњу епизоотиолога и епидемиолога. Међутим, ова заразна болест је у протеклих двадесетак година у нашем региону изазвала обољевање значајног броја људи, а у неким случајевима исход је био фаталан. Аналогно примеру грознице Западног Нила, може да се претпостави да већи број зооноза које се преносе векторима, практично „куца на врата“ региона југоисточне Европе. Тај регион може да се сматра пуфер зоном где са стране југа и истока постоје мање или више удаљени региони где се ензоотски појављују до сада „егзотичне“ зоонозе и из ког правца може да се очекује продор вектора, а са њима и изазивача инфективних обољења које преносе. Потенцијал трансмисије векторских зооноза се пре свега односи на обољења која преносе инсекти и артроподе. У случају инсеката могао би да се очекује нагли продор на пример, грознице Рифтске долине (Rift valley fever), инфекције Chikungunya вирусом (Chikungunya), јапанског енцефалитиса (Japanese encephalitis) или жуте грознице (Yellow fever). Борба са оваквим зоонозама пре свега треба да се заснива на контроли вектора. За неке од ових зооноза већ постоје развијене вакцине за употребу у хуманој (на пример Јапански енцефалитис) и ветеринарској (на пример грозница Западног Нила) медицини. У случају да се ради о зоонозама које се преносе артроподама (Конго-Кримска хеморагична грозница, крпељски енцефалитис), очекује се да се зараза шири полако али стабилно, при чему већи значај имају дијагностичка испитивања и примена метода присмотре и надзора присуства у врстама животиња које могу да буду индикатори присуства обољења. У раду су приказани основни механизми у трансмисији векторских зооноза као и поједине заразне болести које се преносе инсектима и артроподама, а које имају значајан потенцијал да угрозе регион југа и истока Европе.