METODE ZA ODREĐIVANJE ANTIMIKROBNE REZISTENCIJE KOD MIKROORGANIZAMA U HRANI

Abstract

Rezistencija na antibiotike predstavlja rastući problem koji je Svetska
zdravstvena organizacija proglasila jednom od najvećih pretnji za globalno zdravlje
ljudi. Lanac hrane jedan je od najvažnijih puteva prenošenja i širenja rezistencije
na antibiotike između populacije rezistentnih i populacije osetljivih komensalnih
i/ili patogenih mikroorganizama. Rezistencija na antibiotike može biti urođena, ili
stečena putem mutacija ili lateralnog transfera gena. Sa aspekta širenja rezistencije
značajna je samo rezistencija stečena lateralnim transferom gena. Postoje brojne
metode za detekciju i određivanje prirode rezistencije na antibiotike kod bakterija
izolovanih iz hrane. Neophodno je da metode budu standardizovane i da obezbeđuju
konzistentnost i doslednost dobijenih rezultata. Za detekciju fenotipske rezistencije
kod bakterija izolovanih iz hrane koriste se metode kojima se određuje minimalna
inhibitorna koncentracija antibiotika. U njih spadaju metod mikrodilucije, metod
dilucije u agaru i E-testovi. Kvalitativne i semikvantitativne metode koje se često
koriste kod kliničkih izolata, nisu prigodne za ispitivanje rezistencije na antibiotike
kod mikroorganizama izolovanih iz hrane. Kod mikroorganizama kod kojih se
utvrdi prisustvo fenotipske rezistencije na antibiotike, određuje se prisustvo gena za
rezistenciju. Mikroorganizmi kod kojih se dokaže prisustvo genetskih determinanti
koje su povezane sa stečenom rezistencijom na antibiotike, predstavljaju rizik za
diseminaciju rezistencije i među osetljivom populacijom. Mikroorganizmi koji imaju
komercijalnu upotrebu, ne bi trebalo da poseduju genetske determinante prenosive
rezistencije na antibiotike.