РИЈЕЧИ ПРОРОЧКИХ ОШТРОВИДИХ КАЗИВАЊА

Abstract

Први европски егзистенцијалиста, паметни и танкоћутни Данац Сјерен Кјеркегор, научавао је да се „живот живи унапријед, али се само унатраг разумије”. И то би представљао нормалан ред ствари кад би човјек био биће добра, хармоније и спокојства, али пошто није, ту обично долази до инверзије па би тај гордозвучећи створ мало и да живи уназад, а опет понешто и да унапријед разумије. И не само да разумије, него да јасно провиди кроз вријеме будуће, скрозира га и по могућности надлукави. Да га заскочи прије неголи оно, неизбјежно, то учини њему. Отуда у човјеку тај грч, та раздирућа, наркотична страст према видилаштву и пророштву. (Оставимо сад по страни разбацивање граха, слагање карата, призивање духова, гледање у шољу и у плећку, и све те ниже облике покушаја прозирања будућности, мада и око њих има букадар занимљивих приповијести.) Откад је свијета и вијека зато су се пажљиво ослушкивали и препричавали они који су видиоци и профети заиста били, или су се барем за то издавали. А много је прича на том трагу испричано и много књига написано, па их и данас читамо са старом језом, удишемо трепетно тајанство древних слова. (Жива је истина да је из слабости и недостатности људских поникло највише прича.)