БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ 2

Abstract

Живимо у свету који се множи и расте бројем, али не лепотом и даром живота. Он све више личи на помахнитали воз, препун слепаца, путника-намерника, који јури ка провалији. У гару и пепелу света зјапеће пустоши једини је смисао, заправо, сећање на смисао. Као да је савремени човек заборавио на живу присутност најмлађег Карамазова, који лови сваку нашу реч и проверава да ли у нама, још увек, лелуја и гори ватрица вере. Стога, данас, више него икада, има истине у речима да би сва слава света нестала да Бог смртницима није подарио лек у облику књига. Александријска библиотека нас је суочила с амбицијом да будемо свезнајући, средњовековна књигохранилишта, будући да су настајала при храмовима, са чињеницом да су синтеза знања и вере, док су нас високософистициране информационо-комуникационе технологије савременог света суочиле с амбицијом да будемо свеприсутни. Прва је себе видела као центар круга ограниченог знаним светом, друге су сведочиле целосно, а не одломљено, трећа се показала као круг чији је центар свугде, а обод не постоји. Било како било, и библиотеке од дрвета или папира и оне што се указују са сабласно треперећих екрана, сведоче о нашој вери у ванвремени, далекосежни ред који нејасно предосећамо или опажамо.