ВИЗАНТИНЦИ И ГЕОГРАФИЈА

Кратак осврт

Abstract

Ослоњена на достигнућа античке науке, византијска географија није много унапредила теоријску мисао ове научне дисциплине, али је учинила знатан продор у усавршавање наслеђених знања. Несумњиво, највеће достигнуће античке географске мисли била је представа о Земљи као лопти. У исто време, у античкој науци постојала је представа о Земљи као пљоснатом диску, али идеолози хришћанства, придржавајући се теорије о пљоснатом облику Земље, своја упоришта нису налазили у радовима античких класика него у Светом писму. Антиохијска космогонијска школа је ослањајући се на библијске судове створила властиту фантастичну географију која није имала ништа заједничко са научним знањем. Насупрот њој, Кападокијско-александријска школа полазила је од становишта да је Земља лопта, смештена унутар друге лопте – небеске сфере. Рановизантијско раздобље посведочило је занимање за дескриптивну географију, почев од описа тргова и лука до итинерара ходочасника. Теоријска географија, ипак, заостајала је иза списа који су се махом сводили на описне опсервације. После рановизантијског периода, картографија је била једва позната, па је опис земаља и градова најчешће бивао замењен листом имена и ретко снабдевен подацима.